Наши смо – ОДЛАЗАК
О “одливу мозгова”, младима који напуштају Србију и белој куги, исписани су протеклих година многи новински ступци, снимљен велики број радијских и телевизијских емисија, организоване трибине на којима су изнети фрапантни подаци и бројке са много нула којима се описује стање у држави без јасне перспективе. Било је тога и током деведесетих, за време Милошевићеве власти, али и последњих 17 година, откада су на челу земље они који су тражили демократију уместо диктатуре. Демократија је стигла, али…, народ и даље одлази. Када би се све ставило на вагу којом би се измериле “промене”, чини се, превагнуо би и даље тас на којем су они који желе да оду и који не виде светлију будућност и перспективу у коју им је упакован живот са нормалним радним местом, адекватном платом, рачунима које могу од ње да подмире и уштеђевином од које могу без устезања и парадајза, саламе и паштете у гепеку олдтајмер аутомобила да оду на годишњи одмор. Куповина нових чарапа, гађа, одеће и обуће се подразумева.
Прочитах недавно у једном новинском тексту да смо 12 милијарди евра изгубили улажући у школовање “природно-техничке интелигенције и научника, који су отишли у иностранство”, али и реаговање на ту констатацију у којој се сугерише на чињеницу да аутор текста не каже “колико се милијарди вратило од “гастарбајтера” из тог истог иностранства?” Следи и питање аутору текста – зар од тих неколико милијарди кроз “дознаке” сваке године не преживљава добар део нашег друштва? Још подвукох пасус у којем пише да “млади јесу школовани и поштени, али нису и наивни”. Схватили су шта се око њих дешава и шта им се спрема, али нису спремни да пристану на намењену им судбину”. Не желе да чекају тамо неки 22. мај, до када је рок да политичке странке, групе грађана и коалиције које су предложиле кандидате за председника Србије на недавним изборима Агенцији за борбу против корупције доставе извештај о трошковима кампање, не занимају их изјаве Дачића да ће у сусрету са Јоханесом Ханом тражити реакцију Брисела на “опасне изјаве” с Косова и Албаније, нити су им привлачни наслови текстова у којима се констатује да Јанковић и ДС “само заједно имају шансе”. Чак им више нису привлачне ни шетње студената “против диктатуре”. Ето, најављивано је да ће пред Васкрс, када се студенти врате кућама, и у Лозници организовати велику протестну шетњу, а били смо сведоци да се тих дана окупило тек десетак људи, међу којима је четвртина студената а остали средовечни суграђани и средњошколци наоштрени за нове политичке акције.
Да на одлуку младих људи да оду из завичаја не може да утиче више било какво обећање, схватио сам и пре два дана у сусрету са знатно млађом пријатељицом, тачније, ћерком мог вршњака и другара. Уз осмех ми саопшти да ускоро “одлази”. Питем – где, одговара – у Америку! Удајем се и одлазим. Уз још већи осмех пожелех јој срећан пут и све најлепше у новом животу. Није једина која прати путоказ судбине, откуцаје срца или потребу да коначно нешто мења, иако је, при том да додам, имала сталан и сигуран посао. Људи хоће више, хоће још, хоће заиста “бољи живот”, а не само репризирање истоимене ТВ серије снимљене пре више од три деценије.
Све чешће чујемо реченицу – учи енглески или немачки језик па се спремај за бели свет. Мало је оних који не би нигде да оду. Истина, много је више оних који немају где и немају са чим. Ту су где јесу, чувају климав посао, мизерну зараду од које ни код зубара не могу да оду а камоли на зимовање, у позориште или да купе неку нову књигу. Чувају садашњост и више се и не надају некој лепшој будућности. Можда још само повремено маштају, док се не тргну и не схвате да су године пролетеле и да је све мање времена за нове авантуре. Нажалост, последњих дана испратио сам неколико драгих људи у вечну кућу. Међу њима су бивши професори, пензионери, комшије и моји вршњаци.
Слободан Пајић
