НАШИ СМО – Инкогнито

Држава нам улази у последњу седмицу предизборне кампање за председника и да нема оних неколико рекламних ТВ спотова, који, чини ми се, више служе за спрдање с народом него као путоказ у ком правцу бирач да крене када пође на гласање, не би се могло ни претпоставити да се избори ближе. Од кампање ће, као и до сада, остати препричавања о томе да ли су кандидати могли да сниме глупље спотове од постојећих, да ли су уместо погрда упућених супарницима могли изнети коју паметну о свом програму, колико су пара потрошили и шта је држава учинила да се током предизборних активности поштују неки закони. Од оног, можда најбаналнијег, да је забрањено паркирање возила на зеленим површинама, а били смо очевици колико је аутобуса укотвљено на непрописном месту у време митинга СНС у Новом Саду, до оног који предвиђа доказе када се изговарају свакојаке квалификације за некога из супарничког табора или чак неког члана породице оних који се кандидују за будућег председника. Утисак је да ни у медијском извештавању нису равноправно заступљени сви кандидати. Некима се оставља знатно већи простор у вестима, а да ме не мрзи, можда бих и минутажу могао сабрати, што опет, не мора значити да ће баш тај кандидат због тога боље проћи на дан гласања. На крају је оловка, ипак, у рукама народа, али, није игра равноправна. Нисам чуо да је неко рекао похвалну реч за спотове којима се представио неки од председничких кандидата, али су зато друштвене мреже ових дана преплављене најразличитијим шалама и пошалицама на тај рачун. Искрено, није ми јасно да неко може да користи драматургију и патетику примеренију шпанским или турским серијама за промоцију свог рада, својих намера и својих визија, као ни држање за руку супруге, будуће “прве даме”, шећући се кроз окупљене присталице, или поигравање са псом пред камером и трпањем свог гласа у уста бројних јавних личности. Нико није оставио утисак искрености, доследности, истрајности, или сам баш ту епизоду пропустио, нико није одмакао даље од онога што смо већ чули милијарду пута од распада бивше државе и стварања вишепартијског система.

За разлику од ранијих кампања, ова је некако мирнија, без масовних сцена по трговима, а неки кандидати скоро па инкогнито долазе међу народ. То закључујемо на основу спотова, рецимо ДСС-а, у којима видимо кандидата за председника са седам-осам присталица које држе папире са исписаним паролама. И тако сваког дана и  из сваког места. Ето, у недељу је посетом Лозници изненадио Војислав Шешељ ад-хок скупом на почетку шеталишта, иако је претходно био најављен за понедељак, испред појила, а незваничном информацијом да је седам дана раније требало да дође и премијер Вучић, такође незванично је и отказана његова посета, па је остала да “виси” могућност да после готово годину дана поново посети наш град. Сви се сећамо његових речи када се обратио Лозничанима испред Вуковог дома културе, мало шеретских, а упућених на рачун градоначелника, а мало више обећавајућих и најавних за нове инвеститоре и нова радна места. Да је да дође па да нам барем одговори на питање где је запело? За нашег Лозничанина Сашу Јанковића, дугогодишњег заштитника грађана, причало се да ће почети предизборну кампању у родном граду, а онда да ће ту закључити своје активности, међутим, ових дана се чаршијом пронео глас да овај кандидат за будуђег председника Србије није могао да обезбеди адекватну салу за своје представљање. Ваљда су све биле резервисане унапред, за неке друге програме. Да ли ће доћи следеће седмице, пред изборну тишину, видећемо. Слично је било и са предизборним чудом Прелетачевићем. Најављен је и његов долазак, али се све завршило прикупљањем потписа подршке за кандидатуру човека који на апсолутно неуобичајен начин гради своју каријеру. Како год га ко схватао, он се удену међу 11 кандидата и, према истраживањима агенција које се тиме баве, његов рејтинг није занемарљив. Чак и у кладионицама квота за овог кандидата расте, али шта ће нас на крају ове саге задесити, сазнаћемо можда већ дан после првог априла. Ако не, онда у другом кругу.

Слободан Пајић