“СВЕТ ЖЕНА 2017” – У бајци Сањиних огледала

– Сањина огледала скрећу пажњу, али поред употребне, имају и уметничку вредност управо због рамова које она осмишљава – рекла је Марина Цветановић, историчарка уметности, отварајући изложбу “Огледало” Сање Рибић Миливојевић, још једне гошће овогодишњег “Света жена”.  Наредне седмице Лозничани ће се дружити са Иваном Димић, добитницом Нинове награде за роман “Арзамас”

Програм “Свет жена” настављен је у среду изложбом огледала у Музеју Јадра. Примењена уметница Сања Рибић Миливојевић из Сремске Митровице показале је своје радове из циклуса “Огледало”, а двадесетак изложених експоната рађено је у асамблаж техници. Ауторку је представила Снежана Нешковић Симић, директорка лозничког Центра за културу “Вук Караџић”.

– Наша гошћа живи у Лаћарку, али је рођена у Тузли. Иначе, њена мајка је Лозничанка, па нам је утолико драже што смо угостили Сању, којој је ово прво представљање у нашем граду. Она нас украшавањем рамова за огледала подстиче да и сами покушамо нешто слично да урадимо – рекла је директорка позивајући суграђане да у наредне две недеље дођу у музеј и уживају у свету Сањиних огледала..

За украшавање рамова на огледалима, гошћа “Света жена” користи камење, морске и речне облутке, шкољке, корале, канап, као и акрилне боје, али, како је истакла историчарка уметности Марина Цветановић, сваком од њих дарује душу и претвара у уметничко дело.

– Огледала су употребни предмети који су се увек украшавали и готово да нема простора у којем не постоји барем једно, веће или мање. Какав ће бити одраз у њему, не можемо утицати, али га можемо ушушкати, украсити тако да само по себи добије душу. Сањина огледала скрећу пажњу, али, поред употребне, имају и уметничку вредност управо због рамова које она осмишљава – рекла је Цветановићева.

Сања Рибић Миливојевић је почетком деведесетих отишла из БиХ, прво у Србију, а потом у Немачку, где се и удала. Како каже, љубав према камену носи у себи од ране младости, а после првог направљеног огледала уследили су бројни, врло позитивни коментари пријатеља и познаника, који су јој дали подстрек да настави са радом.

– Данас моја огледала красе домове многих људи широм света а ја сам радосна јер ми је пружена шанса да нека од њих покажем у родном граду моје мајке и у простору на којем су ограду на тераси од кованог гвожђа радили моји деда и ујак. Волим да спајам неспојиве материјале, камен, канап и огледало, а моји радови ми отварају врата многих градова, где их представљам као уметничка дела. После Лознице, у плану су нова гостовања у региону а посебно ме радује одлазак у Цирих – рекла је Сања.

Према њеним речима, време израде зависи од инспирације, облика и величине огледала, али и расположења. У просеку то је десетак дана, мада, како каже, нека ради и знатно дуже. Сања је члан Удружења ликовних уметника Сирмијум од 2015. године и до сада је имала пет самосталних изложби у Сремској Митровици, Руми, Врбасу, Бечу и Београду. Учесник је и већег броја колективних изложби.

Манифестација “Свет жена”, коју већ 18 година организује Центар за културу, наставља се следећег четвртка (23. март), када ће у Галерији “Мина Караџић” гостовати Ивана Димић, добитница Нинове награде за роман “Арзамас”.

С. Пајић