НАШИ СМО – Сутра

НАШИ СМО – Сутра

И ово је било “јуче”. Све ће једном бити јуче… записао је на свом Твитер налогу Владо Георгијев, захваљујући се Смедеревцима, учесницима грађанског протеста  на дочеку који му је приређен и организовању концерта из ината, против глупости и обести. А, баш сам ових дана размишљала о том феномену пролазности питајући се да ли су људи на врхунцу моћи свесни да су само будући бивши и да ли тада када су најјачи замишљају дан када никоме више неће бити важни. Наравно, осим онима који ће доћи после њих и који ће њима радити све што су и они својим претходницима. Куд ћете гору казну, да гледате сопствени филм у којем су вам украли главну улогу. Знате радњу, знате заплет, а нико вам не да ни најмању реплику јер никога више не интересује шта ви имате да кажете.

О томе сам размишљала док сам припремала текст о бившим изборима и бившим председницима Србије, Слободану Милошевићу, Милану Милутиновићу, Борису Тадићу и Томиславу Николићу. Нема краће пречице у Србији од моћи до суноврата него са места председника државе иако по Уставу то није место најјачег политичког утицаја у земљи. Некако, никоме се није посрећило да оде са тог положаја задовољан и упамћен као човек који је вредео својој земљи, који је стекао поштовање нације. Ако изузмемо Милутиновића, који је био марионета, сви други су на ту функцију дошли и са ње отишли на крилима некаквих промена. Милошевић је, истина, пао са положаја председника Југославије, али сасвим свеједно, није имао за шта или за кога да се ухвати. И он, као и Тадић и Николић, могао је само немоћно да гледа како се око њега шири празнина и како се они који су расли уз њега први хватају за камен. Иако сам сматрала да Томислав Николић није достојан да буде председник Србије, скоро да ми га је било жао због линча којем  је био изложен још за председничког живота од оних које је довео на власт пре пет година, заједно са све удворичким коалиционим партнерима. Оде човек пре председника.  И ништа нам не вреди да се сад питамо, или да питамо, кад је већ такав, најгори од све деце, зашто је био председник Србије и да ли сте сви ви који сте устали против њега на крају мандата били покварени саучесници, прорачунати калкуланти или сте само љигаве удворице које ће довести и напустити и новог господара када му дође време.

Управо због тога подржавам став Синише Ковачевића да једини пут моралног оздрављења Србије води преко забране уписивања и исписивања из странке шест месеци пре и шест месеци после избора. Мада, мало бих променила други део параграфа. Морао би бити дужи период за промену статуса после избора. У првој години власт је још ровита, још увек под адреналином победе, захвална сваком освешћеном противнику на миразу који носи. Знам, гледала сам то 2000. када су се јуловци и еспеесовци препакивали, када су радикали напуштали Шешеља због говора мржње и када су се припрости навијачи, они који су мутили воду, масовно уписивали у ДОС. У коју странку? У ДОС, кажу.  Зато су све странке ДОС-а нарасле до пуцања, као и СНС десетак година касније. Ево и сада сви су на истом месту и на истом задатку вечитог доказивања правоверности. Њима то не смета, навикли су, али они сметају свима јер шире страх око себе. Има их свуда, њушкају ко је где и шта рекао, са ким се ко сусрео, чепркају да ископају шта год што би било од користи. Знам поуздано, о томе се прича у граду са појачаним опрезом и обавезном молбом о поверењу.  И, умало да заборавим, на Ковачевићев предлог обавезно бих додала параграф о лустрацији, једном се мора догодити. Ако неко може да прошлост отресе са себе као прашину и сачека нови круг извлачења да би опет радио исто што и пре, онда је све дозвољено. То смо већ пробали и ево где смо стигли. Тамо где смо били јуче. И поново морамо, по ко зна који пут, да прођемо кроз исто да бисмо стигли на исто. Не мислим да су за то криви само политичари, мора бити да има мало и наше заслуге.

Зато бих ја твит Владе Георгијева исписала на сваком бирачком месту и обавезно  као пост скриптум на заклетву новоизабраном председнику – Све ће једног дана бити јуче. Нама као опомену да наш избор носи одговорност, њему као подсећање да је у пролазу и да ћемо га памтити, овако или онако. Како заслужи.

Зорица Вишњић

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )