НАШИ СМО – Нестајање

НАШИ СМО – Нестајање

Били једном неки Срби.

Овако би у не тако далекој будућности могла почети прича о народу који је рушио царевине, али није имао снаге, воље и знања да победи “белу кугу”. У  гомили вести о председничким изборима посебну пажњу није изазвала она да ће Србија у наредне три деценије изгубити између 250 хиљада и милион становника. Нажалост.

Ових дана су медији пренели податке са Научне конференције “Ка бољој демографској будућности Србије”, одржаној у САНУ, где је речено да је наша земља са просечном старошћу житеља од 42,7 године шеста у Европи и 24. у свету. Према анализама страних и домаћих стручњака, демографска ситуација у следеће три деценије наметнуће се као један од највећих препрека економског развоја. Председник САНУ Владимир Костић подсетио је да је “старост одавно закуцала на врата Србије и да у свет извозимо сопствену будућност”. Он је, преносе медији, рекао да је “Србија од 2001. до 2011. године, изгубила између 367.000 и 422.000 људи. Негативан природни прираштај бележимо последњих 25 година. Европски живот и стил су у кризи. Постајемо свесни да је ђаво дошао по своје, што је проблем свих проблема. Емигрирање младих додатно погоршава ситуацију. Удео високообразованих у мигрантском току је 11 пута већи него седамдесетих година”.

О проблему беле куге говори се годинама, било је идеја и упозорења  да се заустави негативни демографски тренд, али се остало на речима. Држава као да нема снаге или решења да заустави нестајање народа које се најчешће изрази реченицом да годишње због негативног природног прираштаја, али и миграција, изгубимо град величине око 36 хиљада становника. То је више него што је градског становништва у Лозници. Како цитирају Костића,  “Србија од 1930. има недовољан број живорођене деце, у односу на број који је потребан за просту репродукцију и да високообразоване жене у Србији просечно рађају 1,37 деце, а да је за просту репродукцију потребно нешто више од два детета”. Овде обично креће прича о лошој економској ситуацији и савременом начину живота, али мале плате, незапосленост и слични адути не “држе воду” јер и земље са вишим животним стандардом имају сличну демографску слику.

Генерације рођене пред Други светски рат имале су по четворо, петоро па и више браће и сестара, док су данас породице са троје и више деце реткост. Чак и статистичари рачунају просечну потрошачку корпу за “трочлану породицу”. Реалност се никако не уклапа у оно “деца су наше највеће благо” или ипак јесу јер за то “благо” треба дебело платити обућу и одећу, коју мала деца брзо прерастају, а није лакше ни када крену у школу или факултет јер и то школовање треба дебело платити. Времена су таква да млади раније сазревају и крећу у “оне ствари” не водећи рачуна о последицама и  не користећи контрацепцију. Тако се с једне стране све мање деце рађа, са друге се, према неким подацима, на једно рођено дете ураде два абортуса. У Србији се годишње уради око 30.000 абортуса, а више од трећине жена које су имале абортус то је урадило два или три пута.  Ситуација је још гора јер приватне клинике немају базу података, нити број киретажа пријављују званичним институцијама. Тако се све мање чује плач беба, а све више старачки кашаљ што доноси нове проблеме. Пошто смо све маторији то значи и болеснији, биће више пензионера, онда је потребно и повећање старосне границе за одлазак у пензију, а јавиће се и озбиљан недостатак радне снаге. Држава је поново решила да учини нешто па ће, кажу, влада ради поправљања демографске слике направити ревизију демографске стратегије из 2008. године, али ћемо уз све мере за подстицање рађања ефекте чекати  деценијама. Тачно је да смо као народ много страдали у ратовима, Србија је само у Првом светском рату изгубила трећину становништа, али и да се “бела куга” нападала више речима, мање конкретним мерама па смо дошли дотле да се више трже штапови и ходалице него цуцле. Лозница се, каже статистика, уклапа у причу јер је просечна старост становништва 42 године.

Уколико се ништа конкретно не учини, старачким кораком идемо ка томе да ће се остварити чувено пророчанство Тарабића да ће Срба бити за “под једну шљиву”.

Т.М.С

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )