НАШИ СМО – Песма

НАШИ СМО – Песма

VericaЈавна је тајна да се слобода у једној земљи мери и по кафанском репертоару, тачније, колико су музичари спремни да вам отпевају  песму која иритира људе на власти. Они старији сећају се да су некада биле забрањиване песме о Чича Дражи и његовим четницима, о војводи Стевану Синђелићу, химна Кнежевине и Краљевине Србије „Боже правде“, Марш на Дрину… Српска нова година, такође забрањивана, прослављала се у тајности уз певање баш тих песама због чега су неки од виновника ових славља завршавали и у затвору. Све што је тадашњи режим процењивао да има призвук националистичког било је забрањено. Деведесетих се у кафанама а богами и на програму неких радио станица,  певало о Слободану Милошевићу као некада о Тити, сећате се оне песме “Ко то синоћ кроз Тополу прође“ а последњих година спеване су и песме о садашњем премијеру, некако на почетку његове владавине. Додуше нису се певале и не певају се у кафанама. У време демократије, после петооктобарских промена могло се  причати и певати па, скоро, баш све. И тако, времена се мењају па некада забрањена „Боже правде“ постаде  химна Републике Србије мада је то некима  било незамисливо.

Међутим, многи нису могли ни да замисле да ће у времену демократије која све више губи своје основно значење, владавину народа, а добија призвуке аутократије, неке од песама поново прећутно бити забрањиване, или се једноставно у народ увукао страх. Не знам због чега. Углавном, било шта да је у питању музичари немају вољу да отпевају неке песме које својим текстом могу да нанесу душевну бол ( толико популарну у судској пракси у последње време), онима који су сада на власти.

Како објаснити чињеницу да  песму објављену пре четрнаест година и која је била једна од тема филма „Професионалц“, на концертима више не изводи ни њен композитор Бајага,  а када је случајно наручите у кафани рећи ће вам „не знамо“ а они поштенији „не смемо“. Шта се то десило кад су је колико јуче сви знали и певали. Где се дену чувени српски инат. Да се разумемо, песма је била на црној листи и много пре него што су је посланици  Доста је било (ДЈБ) отпевали у Скупштини Србије.

А песма одлична за кафански дернек, стварање добре атмосфере и поправљања расположења. Па шта ако се песма зове „Пада влада“,  с обзиром да се у филму радило о деведесетим годинама значи да се односило на тадашњу владу. Уосталом, навикли смо већ на честе промене владе, мењају се сваке године тако да то није никаква провокација, ако би то неко, недај боже, помислио. Просто, смена владе је уобичајена друштвено политичка промена тако да је тај процес већ прешао у навику. Падне једна,  дође друга, па опет тако. Промене минималне а већина министара само промени фотеље.

За предстојеће председничке изборе најављују беспоштедну кампању, пуну подметања, лажи, оптуживања, пљувања и свега онога на шта смо већ навикли. Увек и без изузетка.

А како свакодневно видимо и чујемо већ је почело. Проблем је само што се они који се докопају власти тешко од ње одвајају. Како се одрећи моћи, утицаја и свих  привилегија… Тешко је то.

Елем, владе падају, мењају се председници а песме остају и временом добијају све већу вредност па и ова Бајагина. За оне који су заборавили текст ево,  рефрена:

„Пада влада, пада глава, пада звезда падалица, пада соко сива тица, пада осмех с мога лица и снег пада пре Божића, пада човек после пића, пада душа од умора  и ноћ падне кад је зора, већ су многе пале власти па ћеш и ти драги пасти“.

И у Нушићевој „Госпођи министарки“ вичу пада влада, па ником ништа. Ни министру Сими није тешко пало само је разочарана била госпођа министарка. И шта је сад ту спорно? Мислим у песми.

Верица  Мићић

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )