НАШИ СМО – Скајп
Хватам себе како сва дешавања на турбулентој политичкој сцени државе посматрам, некако, другачије. Ништа ме више не нервира, ништа више не може да ме изненади, чак не говорим ни Знала сам или Зар нисам рекла да ће тако бити. То сам радила само у ситацијама када неко покушава да ми прода моју причу, а ја немам стрпљења да саслушам. Нема везе, идемо даље. Међутим, приметила сам и известан напредак код себе, па је ред и да се похвалим.
Наиме, почело је да ме забавља све то. Како сам довела стање свог духа на тај ниво, појма немам, али стварно ми је много боље у последње време. Ево, на пример, мирно сам одгледала на Н1 Мишу Вацића, бившег власника визиткарте “саветник директора Канцеларије за Косово и Метохију” и сад ако неко мисли да ми је било забавно гледати његове немуште одговоре – није нимало. Чак нисам ниједном рекла ни срамота, ни докле смо стигли, нити презриво цццц. Осетила сам да ме забавља мисао о томе како ће реаговати његов шеф Марко Ђурић, који је данима мењао исказе о ангажовању овог три пута осуђиваног првака организације забрањене због екстремизма. Да не буде забуне, није то ликовање или злурадост, просто се поставите као учесник квиза који не зна тачан одговор па прибегава систему елиминације. Да ли ће рећи да Вацић све лаже, да се никада нису срели, а камоли ословљавали са брате, или ће прибећи оној управо сам сазнао… Људи, није то била нимало лака одлука – шта рећи, а не поцрвенети. Али, пустимо њих.
Него, да ли сте ви на прву поверовали у тужну таблоидну причу о бившем министру бескућнику? Шта сте осетили, самилост, неверицу или као неки потписници коментара дивљење према човеку који је био политичар на високом месту, а спао на плочник само са једним ранцем. Реакција на овај случај имала је код мене одложено дејство. Прво, стварно нисам поверовала, друго, све време сам се питала како ће се тиражни таблоид извући из те огавне приче пошто извињење ту, заиста, није довољно, кад убрзо стиже деманти некако уњкав у својој благости… Шта је ово, почнем да се забављам нагађајући. Кад оно, лик даје интервју таблоиду који га је, да будем и ја блага, увредио. Ма, какви увредио! Наивна ли сам, Боже драги! Он се осетио поласкан таквом пажњом и приликом да целом свету каже колико воли СНС, иако му је то тек шеста странка по реду, премијера којем се диви још од малих ногу, министра полиције, зато што је и леп и паметан, министра просвете којем би волео да служи као саветник, стручни сарадник или било шта што му овај понуди. Ту сам престала да се забављам, било ми је мука, али сад ми је боље и ево повремено ми падне на памет да ли ће се ово завршити као испала због претеривања или, се ипак, треба надати хепиенду за Вуксановића.
У случају Златибора Лончара нема елемената за нагађање. Ту је све јасно и ништа није забавно. Али, хоћу да признам нешто. Ево, стигла сам скоро до краја текста, а први пут немам наслов. Мисли ми ремети случај Томислава Николића. Данас прочитам његову изјаву да га подржава не 82 одсто чланства СНС, како тврди његова саветница, него 100 одсто. Каже, он је основао странку, никада јој ништа нажао није учинио, добар је председник државе, најбољи, како је тврдио недавно, па како онда да га не подрже у настојању да још једном освоји мандат. Скоро да ми га је било жао. Какав очајнички покушај да избегне коначно понижење на Дан државности. Богами, нисам сигурна шта ће бити, може бити и овако и онако. Случај је веома занимљив за нагађање у смислу колико би евентуална одлука о кандидовању Вучића, уместо Николића, могла да промени односе снага на политичкој сцени. Да ли би Николић отцепио своје парче СНС и ко би пошао за њим, али то већ постаје озбиљнија тема којом се треба бавити за десетак дана.
Док не почне предизборни стампедо, предлажем да се забавите резултатима истраживања, аферама које ће се тек десити, а неће произвести никакво дејство, а у међувремену понекад се и запитајте да ли смо све ово и заслужили. Ја верујем да јесмо. И шта сад? Ма, ништа, мало турске серије, мало ријалити, мало звезде и звездице, старлетице, фејсбук доколице, чланске картице и, наравно, скајп или вибер-вајбер. Кад пожелите да видите оне које волите, а који више не станују овде.
Зорица Вишњић
