НАШИ СМО – Машиновођа

НАШИ СМО – Машиновођа

ja za nasi smoВоз, украшен као ускршње јаје, чија је унутрашњост вагона уређена попут галерије фресака, толико је добио медијске пажње протеклих дана да сам одустао од тога да му наредне редове и ја посветим. Свако има своје мишљење о превозном средству до Косовске Митровице које се претворило у поклич за рат. Чини се, са обе стране. Дакле, свако има свој став и своје мишљење, а једини возови о којима бих у овом тренутку нешто могао написати, или, још боље, отпевати, то су они о којима је онако сетно певао покојни Тома Здравковић. Сећате се -”Возови моји пролазе, године од мене беже…”. Толико!

Једино што бих констатовао то је да нам је потребан добар машиновођа. Не само за возове, већ за све остало, за сва посрнућа, промашаје, подметања, лагарије и хушкања. За алкохолизам, који премашује све до сада боемске рекорде. И ту смо међу најжешћим конзументима. Када се човек озбиљно напије четири до пет пута за својих педесетак година, онда свако његово ново пијанство буде пропраћено са чуђењем и већом пажњом него што се поклања алкохоличарима, свакодневно пијаним људима којима је пијанство део живота. Ови, који ређе потежу чашицу, чешће су предмет спрдње, подсмеха – у фазону, гле, гле, ено га антиалкохоличар пије! Они што су свакодневно к’о летве, постану тако и прихваћени. Постану тако запамћени и о њима се и не говори. Они су “нормали”, они су “кул”. Када антиалкохоличар дохвати вино, пиво или ракију – кажу ено га, почео је. Они што и не престају – они су неприметни.

У једном лозничком локалу, мањег капацитета, током новогодишње ноћи попило се око тридесет гајби “Зајечарског” пива.  А где су “Лав” , “Јелен” и остала пива, где је медовача, линцура, виљамовка, шљивовица, пелинковац, виски… Па то су потоци алкохола. Људи по патосу, у лежећем ставу, дочекали поноћ, а до јутра, не зна се да ли су преспавали, уживали у комираном стању или несвесни и где се налазе. Битан је провод! ПРОВОД! Па где је ту провод, сунце ти пољубим. Зар је провод доћи, налилати се и као марва полегати по поду. Млади све чешће поистовећују ову реч са пијанством. Људи, не пије се то ради ужитка и провода, већ због помаме и лудила. Некада смо се чудили над документарцима из западних земаља у којим се приказују тамошњи држављани који када дођу у Србију, не знају где су дошли а где су пошли – од алкохола. Пију као смукови, причало се пре две деценије, а сада, међу нама, скоро да нема бистроумних. Мислим на оне који немају промиле алкохола у крви. Да се разумемо, није глупост по правилу у релацији са алкохолизом јер данас пијан и одличан ученик, шљокаџија и директор фирме, пијандура и политичар, изгледа, иду једно са другим. Као да сви пију, без обзира на то да ли су музичари, новинари, трговци, студенти… Чудна је потреба да будеш одузет од пића међу драгим људима. Да блејиш о неповезаним темама, да повраћаш по себи и другима, да крмељаш на столу у задимљеној кафани где никоме не смета што си такав…

Некада се проводом сматрао одлазак у омиљени локал, који је то постао управо због људи који се у њему окупљају, уживање у доброј музици и добром друштву. Што да не, и нека чашица више, која само додатно орасположи а не убије и не направи од човека стрвину која не зна за себе. Знам многе који су дочекивали зоре поред Дрине у Тукициној кафани, уз “Вожд”, или код Малише у летњој башти, или у Ациној кафани уз Рику и “Пријатеље”, весели и откачени као да су попили хектолитре, а нису. Било је и патосираних, то се подразумевало за боемштину, али не сећам се да су девојчице и дечаке, тек ушле у свет пубертетлија или тинејџера износили на леђима, одваљене од ракије и других пића. Можда понеког, али то није било правило. Данас чујем да ако нису били тотално пијани, не сматрају да су уопште и били негде. Пропала им ноћ, пропао излазак, а блам што су трезни раван је поцепаним панталонама на стражњици. Нормалне су промене, као и то да док једни старе други уживају у својој младости, али о чему ће причати сутра млади када дођу у озбиљније године. Не желим им да се не сећају ничега. Како год да им је данас, то им је младост. Можда то њихово стање некоме одговара, можда је боље да народ буде пијан и незаинтересован за свој живот. Ако је то циљ, онда смо одавно на добром путу.

Слободан Пајић

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )