НАШИ СМО – Васпитање

НАШИ СМО – Васпитање

ja za nasi smoНисмо ми толико лоши, какви се, можда, сами себи чинимо, али, изгледа, потребно је неко други то да нам каже, па да схватимо да има наде и за нас. Ружних ствари је на сваком месту, напретек, лоших вести из дана у дан, негативних оцена о народу као у школском дневнику понављача. Дуго то траје, јасно нам је, па зато често потцењујемо сами себе. Може ли се неко похвалити од нас да никада није изговорио – Пукли смо, скроз, или – Ма, ми смо такав народ, не треба нам непријатељ, сами смо себи довољни за уништење? Сумњам. Да није Нолета и још неколико појединаца и спортских групација, скоро да не бисмо имали чиме да се подичимо. Не ваља то.

Трачак светлости ме обасјао пре пар дана када сам угостио родбину из оближње нам Осечине, коју нисам никада раније ни видео. Ближе им Ваљево, па их ретко кад пут нанесе на ову страну. Време су искористили и да прошетају Лозницом, погледају излоге и констатују да су возачи овде много пристојнији него комшије с Колубаре. Вели рођак, одушевљен је колико пажње возачи посвећују пешацима, стају на сваком прелазу, сачекају да човек нормално пређе, пропуштају мајке с дечјим колицима, старце са штаповима, чак и оне занесењаке што куцају поруке на мобилном од Поште до “Плавог јадрана”. То ме, искрено, изненади, али и отрезни. Почнем да размишљам о ономе што поменух на почетку текста. Па зар треба да дође обичан човек из другог места и да нам каже да смо коректни учесници у саобраћају, запитах се. Не, то само говори да чешће примећујемо мане него врлине, своје али и туђе. Наравно, има у сваком житу кукоља, али требало би се некада задржати и на некој лепој причи, на лепом потезу појединца или групе. Треба похвалити, али не зарад политике, него ради народа. Ето, сетите се лепог геста полицајаца из Малог Зворника, који су недавно обезбедили пролаз трудници од Брасине до Лознице.

Не будем лењ, па већ следећег дана, после посете родбине, кренем да проверим запажање рођака из Подгорине. Пешачки код некадашњег СДК-а, сачека таксиста да пређе нас троје, код Гимназије, опет слична слика, стрпљиво чекају возачи, не смета им гужва која је, иначе, редовна појава на овој раскрсници. Спустим се до Појила, на кривини возачи “голфа” и “опела” застају и чекају да прођем. Бејах сам, али прођох као генерал кроз шпалир. На кружном току врте се аутомобили са свих страна, пешаци пропусте понеко возило, лепо махну руком, сачекају, имају времена, не жури им се. Возачи такође, стану пропусте колону пешаке, све тече како треба. Код старе Градске кафане већ ми се учини да је скривена камера. Уплаших се да ће ми возач, којем сам махнуо да прође, да се не ствара застој због мене, још и кафу изнети да попијем. Осмехну се и одмахну, као да каже – Хајде ти само, нема проблема…

Да, не смем пропустити да сам тог дана срео неколико познаника који су ме поздравили с осмехом на лицу. И млађи и старији. Васпитање на нивоу, немам замерки. Комшија пензионер се некако исправио из положаја “старачка кичма попустила”, па, некако ужурбано носи кесу с месом и чварцима. Претекло, ваљда, од недавно добијеног додатка пензије. Каже, носи мир у кућу. Фала богу, само нека је мира, одговорих му.

Град прођох сретан и задовољан, али и помало разочаран у дотадашња сопствена запажања. Како је могуће да увек приметим ону рупетину на поклопцу шахте на почетку Улице Луке Стевића, који већ месецима стоји поломљен, или ред паркираних возила на тротоару у Босанској и другим улицама у центру града, неосветљене паркове око школа, псе луталице који шпартају ваљевским путем или оне дрвене стубове крај парковских стаза које је неко одвалио да би туда могао да прође аутомобилом. Можда је то ствар професионалне деформације, али трудићу се да то променим. Биће, можда, лакше и мени и некоме другом, поготово онима који су надлежни да неке од примећених “аномалија” исправе.

Слободан Пајић

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )