НАШИ СМО – Душевна бол

НАШИ СМО – Душевна бол

VericaЕво, ближи нам се 2017- та а ја, због многих догађаја и појава око нас, понекад мислим да живим у деведесетим. По мојим сазнањима, нисам једина. Корпус деликти: у републичким и локалним Скупштинама  седе скоро исти људи осим благопочивших, само су променили партијске боје, другови и господа су се мало измешали. И речник је исти, прост, бруталан, пун оптужби углавном без доказа. Још нема поливања водом, гађања ципелом, ни изношења посланика из сале, али зато има псовки (оних најружнијих), пљувања и замало физичких обрачуна. Ако се свему томе дода и нетолерантан однос председавајућих према посланицима или одборницима опозиције и власти добијамо комплетну слику. Али, иде се и корак даље, јавности се показују и приватне фотографије у циљу омаловажавања и дисквалификација што директно нарушава право приватности. У деведесете нас враћа све већи број уличних убистава која се не решавају, дивљања навијача и њихових вођа, обрачуни криминалаца, нерешени судски процеси убистава  новинара, етикетирање убијеног премијера као криминалца и то од оних који су напуштајући Србију и одлазећи у Хаг најављивали крваво пролеће и његово убиство. А ето они су и даље живи и слободни и опет „пуцају“. На те године подсећа нас потпуно безвлашће у ситуацијама када се уништава имовина грађана, а не реагују државни органи (случај Савамале у Београду) а први човек владе рече да је знао и он би рушио, али по дану, а не ноћу. На другој страни не руши се објекат који бесправно гради посланик са његове листе у центру Новог Пазара нити викендице на обали Саве које подигоше председникови  синови. Толико о владавини права. У свим временима па и у овим, било је тих недодирљивих који су у нашем поднебљу заштићенији и од мрког медведа и белоглавог супа.

Нажалост, на деведесете ме подсећа и стање у медијима, појава цензуре и још опасније аутоцензуре, застрашивање новинара, лош Закон о информисању и поновно суђење новинарима због наношења душевне боли политичарима који су изгледа много осетљиви па их вређа чак и мало смелија карикатура или асоцијација на нешто што им није по вољи. Може им се. Ових дана чујемо да је министар полиције Небојша Стефановић, тужио недељник НИН, али као грађанин а не као министар, пошто је у питању приватна тужба, јер су га на насловној страни од 16. јуна означили као „Главног фантома из Савамале“. Заиста је тешко означити ко је одговоран што полиција није реаговала на позиве грађана који су их панично позивали и тражили њихову помоћ када се рушило у Херцеговачкој улици. Ако као НИН будете безобразни и само означите да неко није радио свој посао како треба и да за то  мора и да сноси одговорност, наћи ћете се на оптуженичкој клупи. Да апсурд буде већи, на суђењу као подршка министру нашли су се људи из врха градске власти који су од стране премијера означени да стоје иза рушења, додуше, не наводећи децидно на кога се то односи. Идиоти, рекао је. Као у ријалитију, испред суднице су се „спонтано“ окупиле присталице министра, пардон, грађанина Стефановића, да би му тапшањем показали да су уз њега и да се много не потреса. И тако, суди се новинарима који траже да се коначно сазна истина уместо да се суди  починиоцима кривичног дела уништавања приватне имовине. Међутим, они ни после седам месеци још нису откривени. Пресуда у овом процесу ће бити експресно донета за тридесет дана што нам улива наду да ће суд бити тако ефикасан и у другим предметима. У овом случају цена душевне боли Стефановића је 300 хиљада динара, бар је он толико тражио. У деведесете нас враћају и протести војске, али немерљиви са протестима оних који су тада носили црвене беретке. Протествовао је војни синдикат уз подршку полицијског и то се хтело окарактерисати као покушај свргавања с власти.  А људи су хтели да јавности укажу како се налазе на ивици егзистенције у земљи коју сутра треба да бране. Душевну бол нису помињали.

Верица Мићић

P.S.

С обзиром на стање у држави, стално стварање атмосфере хаоса кроз разне афере, пучеве, владавину страха, можда би најбоље решење било да сви грађани који се осећају угрожено треба да поднесу приватну тужбу против државе због наножења душевне боли. Цена боли по личном нахођењу.

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )