КАДА ЋЕ ШАНСА ДА ДОБИЈЕ ШАНСУ (15) – НА КРАЈУ ПРОЈЕКТА – Земља плодна, људи вредни, а држава по  страни

Без стварања новог, другачијег, повољнијег амбијента пољопривреда ће и даље само на папиру важити као наша развојна шанса. Држава не би смела више да се заклања из слободног тржишта и  да јој то буде одговор на сва питања, него да чује предлоге пољопривредника и стручњака – слажу се саговорници ЛН

Нешто ту није у реду. Стално говоримо о пољопривреди као нашем великом потенцијалу, хвалимо се знањем наших стручњака, истичемо пољопривреднике као вредне и способне људе, а с друге стране села су нам све празнија, а пољопривредници у све тежем положају. Причати о пољопривреди као нашој развојној шанси, а при томе не стварати услове да она то заиста и буде неће нимало помоћи,  кажу пољопривредници, али и стручњаци – наши саговорници у овом пројекту. Истичу да без системске подршке државе мали и средњи произвођачи тешко да могу опстати. Сматрају да су неопходна  велика улагања да би се пољопривреда развијала и подсећају да држава на субвенције не сме гледати као на трошак, већ као на инвестицију.

Владан Богосављевић, пољопривредник из Лешнице обрађује 57 хектара и истиче да много ради, али да мало зарађује. Сматра да држава треба коначно да улаже у пољопривреду.

– Имамо квалитетну земљу, стручне и добре раднике, али немамо услове за јефтинију пољопривредну производњу. Нама нека препусте производњу, а држава нека обезбеди повољне услове и сви ћемо бити на добитку. Уместо да дају паре странцима за отварање нових радних места, нека улажу у пољопривреду. Све што би било уложено вишеструко би се вратило. Нека обезбеде стабилан извоз меса, воћа, поврћа, пшенице, кукуруза, а ми ћемо се побринути за континуирану производњу и верујем да би пољопривреда веома брзо престала да буде вечита шанса, већ значајан привредни потенцијал – сматра он.

И Мирољуб Лукић из Лозничког Поља, један од највећих узгајивача поврћа у овом крају (4,5 хектара) разочаран је “маћехинским” односом државе према пољопривреди.

– Није српски сељак просјак, очекујемо да се држава према нама односи као и према другим инвеститорима, нарочито страним. За свако радно место које отворе страни инвеститори добијају велики новац, а што нама не дају те паре. Нису странци ни способнији ни паметнији од нас, а нису ни бољи радници. Нама нека омогуће да под повољним условима обновимо механизацију, проширимо поседе, запослимо људе и биће добро и за нас и за државу. Верујем да би се млади људи окренули пољопривреди, знали би зашто раде, засновали би породице, остали би на селу. Овако дишемо на сламчицу и то све теже – каже Лукић.

Ниске и нестабилне цене велики проблем

Пољопривредници се не жале због тешког посла, кажу навикли су на то. Али желе да, када већ толико раде, живе пристојно од свог рада. Одавно не размишљају о куповини нове механизације јер за то немају пара, али сматрају да би и са овим што имају могли више да произведу када би тржиште, а пре свега цене биле стабилне. Подсећају да у овом ланцу сви више зарађују од њих.

Миле Филиповић из Козјака тренутно има 95 грла стоке, а од тога 45 музних крава и сваког дана испоручи 500 литара млека, највише у овом крају. Каже да се, када је пре десетак година посветио овом послу од продаје млека могло лепо живети, а да сада због ниске откупне цене производи само губитке.

– Могло би се лепо живети од пољопривреде када би цене биле стабилне. Тренутна откупна цена је понижавајућа и не можемо да подмиримо трошкове које имамо. Препуштени смо на милост и немилост откупљивачима. Нико нас не тера да предајемо млеко, али шта да радимо. Верујем да никоме не би било тешко да ради и још више када би знао зашто – сматра Филиповић.

Пољопривредници, наши саговорници у овом пројекту, верују да би поновно оснивање земљорадничких задруга иза којих би стала држава омогућило бољи положај произвођачима и донело нову перспективу пољопривреди. С тим се слаже и Видоје Петровић, градоначелник Лознице.

– Оне су неминовност, али морају бити засноване на новим принципима, на искуствима земаља у којима је пољопривреда на знатно вишем нивоу. Морамо објаснити нашим пољопривредницима да је удруживање нови квалитет и велика могућност за бољи пласман њихових производа. Ако појединачно изађу на тржиште, не могу много постићи, али ако се удруже, онда ће моћи да остваре бољу позицију у разговорима са откупљивачима и сигурно постигну бољу цену својих производа. Наша подршка је неспорна и не бисмо смели да губимо време. Морамо успоставити квалитетне партнерске односе у којима ће се знати ко шта конкретно ради – шта је посао самих пољопривредника, шта локалне самоуправе, а шта државе – каже Петровић.

Знање је услов за богатији род. Пољопривреда је постала наука и неопходно је пратити сва нова сазнања у овој области. Пољопривредници се слажу да је улагање у знање неопходно, али истичу и да немају довољно времена да посећују предавања, трибине и друге скупове. Сматрају да би пољопривредни стручњаци требало више времена да проводе на терену и да им на лицу места укажу на нова достигнућа.

Држава се не може држати по страни

Јован Тодоровић, власник Пољопривредног газдинства “Тодоровић” истиче да држава има механизме да пољопривреду учини развојном граном, исплативом и привлачном за све који се њоме баве.

– Ако би млади и људи средње генерације који су остали без посла добили посебне подстицајне субвенције, ако би рад жена био коначно видљив и плаћен и ако бисмо  на пољопривредника гледали као на инвеститора, онда бисмо добили јак сектор прехрамбене индустрије, а села би поново оживела. Верујем да је могућæе у сарадњи са домаæћим и страним инвеститорима, удружењима  и задругама, у веæћини села отварати мање, технолошки добро опремљене, пререрађивачке капацитете, сушаре за воæће и поврће,  лековито биље, печурке, дуван, затим хладњаче, млекаре, погоне за производњу вина и ракије. У сваком од тих погона могло би да се запосли најмање  20 радника. Тиме би се подигла социјална и економска сигурност људи на селу и то би отворило сигуран пут убрзаном расту пољопривреде као привредне гране и развоја села.

Ове мере свакако подразумевају  разне подстицаје државе и локалних самоуправа и пољопривредницима  и инвеститорима – без разлике, у области прехрамбене индустрије (субвенције, повољни кредити, бесповратна средства у износу 5-10 хиљада евра по новоотвореном  радном месту, повраћæај уложених средстава пољопривредним газдинствима, обука радника, преквалификација…).

Миладин Шеварлић, професор на Пољопривредном Факултету у Београду и народни посланик, између осталог, предлаже интересно удруживање пољопривредника у специјализоване задруге (ратарске, повртарске, воћæарске, сточарске, …) чији задругари би били сувласници прерађивачких и продајних капацитета по угледу на Данску, Француску, Италију, обнову штедно-кредитних задруга, а  уместо суфинансирања страних инвеститора у секторима агропривреде, државно-задружним партнерством изградити 30-ак откупних, дорадно-прерадних и дистрибутивних центара у Србији – чији би сувласници били задругари као учесници у целини репропроцеса “од њиве до трпезе”.

Сви се дакле слажу да је пољопривреда  наша велика развојна шанса, али и да је неопходно  стварње новог амбијента како би она то и постала. У супротном пољопривредом ће се, као што то каже Славица Трифуновић из Страже (бави се сточарством петнаестак година и сваке године утови 60 јунади), бавити као и до сада људи средњих година, они који су остали без посла и немају шта друго да раде.

В. Ст.