НАШИ СМО – Душолом
Не знам да ли је то због суморног времена, али ретко срећем насмејана лица. Можда се крећем погрешним улицама, сусрећем са депресивним особама, гледам у погрешним правцима, можда је до мене, или би ми, уверен сам, исто било где ког корак усмерио. Нешто овде гадно не штима. Са једне стране гомила оптимистичких вести о “бољем животу”, поуздано га једино има на РТС-у где истоимену серију репризирају милионити пут, али никако да се то стање запати у стварности, и “златним годинама”. Можда диоптрија мојих “ђозлука” није добра јер те дугиних, веселих боја на небу под којим ходам нешто и нема, или су неприметне. Откада знам за себе био сам оптимиста. Веровао да за све има решења, излаза, наде, да треба играти до 90. минута, макар губио и са пет нула. Ваљда по оној “младост лудост”. Када су кренуле да ми се роје седе по глави, почео сам и да попуштам у свом, испоставља се, ничим оправданом оптимизму. Тешко је данас бити ведрог духа када реалност шамара и, где год да се денеш, круни кулу наде. Нећу да мрачим, али све чешће срећем људе како причају сами са собом, а немају мобилни, поуздано знам. Они који користе вијуге начисто су се удепресили. Како неког сретнем и застанем на дуже од милисекунде крене лавина суморних вести, мисли, питања “шта мислиш о…”, на које се и не очекује некакав одговор. Знам младог, паметног и вештог лика, са породицом, који месецима покушава да запали преко. Може и у хладњачу на Аљасци само да се заради кинта од које може живети нормално. Без главобоље кад леже и устаје, шта и како данас. Деца траже, а он глуми строгоћу, не зато што је баксуз, већ зато што нема одакле да испуни дечје жеље. Неки вечно насмејани ликови сада ходају скупљених веђа. Види се да у глави траје борба мисли, траже се одговори и решења, а ништа од ње не зависи. Тешко је онима који још знају шта је част, поштење и достојанство да бивствују у овим временима. У шта данас човек да верује, која је то институција која је одолела свему и остала јака, чиста и часна? Штрајкује полиција, штрајкује просвета, е, а сад и војска каже да је гладна и изађе на улицу. Није важно колико њих. Звоно на узбуну звони. Стуб државе да штрајкује?! Мислио сам нема даље, кад утом видех коме је СПЦ ових дана доделила грамату за “показану несебичну љубав према СПЦ, а посебно према уложеном труду и великом личном прилогу”. Прво помислих “опрости им Боже, не знају шта раде”, онда схватих да је одговор на како је то могуће у оном “великом личном прилогу”. Свако ко има довољно дубок џеп може да буде “признат”, комерцијализација свега и свачега, тотална. Под изговором да су “под притиском”, да “морају због егзистенције’”, неки су доживели потпуни душолом, постали су прави модерни јаничари. Промене дрес и за нову екипу играју све, одбрану, напад, ногама, рукама, главом (без размишљања), остављају образ на терену, дају 110 одсто својих могућности, ако треба могу и знатно више. Него шта. Како ли се погледају у огледало? Да ли препознају онога што их гледа у очи? Оне који су још постојани “кано клисурине’” данас покушавају да склоне на фин начин, уз широк осмех, у рукавицама, уз тапшање по рамену до ивице провалије где им, за, наравно, њихово добро, помогну да учине корак напред. Претерујем? Погледајте онда око себе. Када сте некога последњи пут видели да иде од срца насмејан, а да није “надуван” или “наливен”, ни дете које још не зна где се налази?
О, да биће боље. Тај рефрен слушам већ неколико деценија и све је отрцанији. Свако кује своју срећу, може бити, али у овој ковачници одавно се траже неки други таленти уместо рада, знања и честитости. Можда сам ипак само устао на леву ногу. Није баш потпуно све изгубљено. Знам да имам своје склониште, два мала смеђа и два зеленоплава ока која ме чувају од тоталног душолома, али нису сви те среће.
Него нису сви овде остали без м..а и образа. Увери ме у то онај Миле Делић, пензионер који не жели милостињу. Попуни поштанску упутницу и сачува образ. Није узалуд она “Без старца нема ударца”, макар и симболичног.
Т.М.С
