АКТИВИЗАМ ОСИ – ОКРЕНИ СЕ, ПОКРЕНИ СЕ (16) – Треба имати реалне циљеве
Особе са инвалидитетом не треба сажаљевати, већ их треба разумети и пружити подршку. Важно је поставити реалне циљеве и никако се не повлачити из друштва – сматра Драгослав Полић, који је у тешкој саобраћајној несрећи пре 35 година остао без ноге
Био је студент прве године економског факултета када је доживео саобраћајну несрећу у којој је изгубио леву ногу. Пре трагедије веома духовит и омиљен у дрштву одједном се нашао у тешкој ситуацији из које је морао сам да пронађе излаз. Те 1981. године Драгославу Полићу (55) се у моменту све преокренуло. Аутобус се преврнуо, а он се прикљештен нашао у води и блату у готово безизлазној ситуацији. Људи су били у паници и морао је сам да организује своје спасавање. Био је потпуно свестан онога што га је снашло.
-Схавтио сам да ми је живот у опасности и морао сам да успаничене путнике некако смирим како би ми помогли. Од тада почиње моја борба за животом у којој сам, верујем успео. Провео сам скоро десет месеци у болници, преживео бројне операције, али ниједног момента нисам се предао. Трпео сам страховите болове, али стално сам себи говорио није ово ништа чека те нешто много горе – живот са којим треба да се суочим по изласку из болнице. Размишљао сам како даље – имасо сам два пута да идем напред или да се помирим са судбином и препустим другима да одлучују о мени. Ако будем ишао напред чекају ме многи изазови, много патњи и доказивања, а ако се препустим судбини повући ћу се из друштва, очекиваћу помоћ других, живећу као биљка. Такав живот нисам желео – веровао сам да то може другачије – каже Полић.
Он истиче да је управо то и највећи проблем који имају особе са инвалидитетом. Никако се не смеју помирити са судбином. Морају да се издигну изнад проблема који имају, сматра Полић. Важно је да имају подршку породице, пријатеља, да верују у себе и да буду оптимисти.
– Треба да схвате шта могу, а шта не могу да остваре у животу. Да поставе реалне циљеве и да не покушавају нешто што објективно не могу, како због евентуалног неуспеха не би упали у нове проблеме. Не треба да доказују другима да могу нешто више од онога што су њихове објективне могућности. Никако се не треба повлачити из друштва јер у њему има места за све. Хватање у коштац са животом није нимало лако и због тога би држава и друштво у целини морали да се потруде да колико год је то могуће особама са инвалидитетом олакшају укључивање у нормалан живот. Таквих мера сигурно никада неће бити довољно, али ако се буду поштовале особе са инвалидитетом ће имати мање проблема. Чињеница је да многи људи не знају како да се опходе према таквим особама и често праве грешку сажаљевајући их. То нипошто не смеју да раде. Њима не треба сажаљење већ подршка како би се осетили да су равноправни чланови друштва – подсећа Полић.
Он истиче да удружења особа са инвалидитетом веома важна и да би требало да имају много већу улогу у друштву него што је имају сада. Према његовим речима, подршка особама са инвалидитетом треба да буде трајна и удружења би требало да у сарадњи са локалном самоуправом и надлежним министарством континуирано раде на изналажењу нових решења и њиховој примени.
– Људе треба прихватити онакве какви јесу. Било би најбоље када би особе са инвалидитетом други гледали очима деце јер она управо и прихватају људе онакве какве их виде. Она не праве разлику и тако би требало сви да се понашају. Верујем да би особе са инвалидитетом у том случају имале много мање проблема да се укључе у друштво, а остали би их лакше прихватили – уверен је Полић.
Драгослав Полић је успешно завршио студије, дипломирани је економиста. Радио је у “Вискози”, Апотекарској установи “Лозница”, био је десет година заменик директора у ЈП “Град” где и сада ради. Страствени је пецарош и председник ООСР “Дрина”. Вози бицикл, мотор, аутомобил, одличан је пливач.
В. Ст.
