КИКИНДА: ПАЗАР “НА СВЕСКУ” НА ТЕКСТИЛНОМ ОДЕЉЕЊУ ТРЖНОГ ЦЕНТРА

 

Прво је отворена истрага против шефице Тржног центра и три продавачице, због уношења и продаје робе, али се онда сазнало да је шефица своје и дугове колегиница за узето робу са текстилног одељења покрила и са гратис робом, коју добављачи редовно испоручују, а да јој је дозволу да наручи ту гратис робу дала помоћница директорке “Грандпрома”. А онда се сазнало да та помоћница, која је формацијски задужена за контролу рада малопродајних објаката па и Тржног центра, контролише и поруџбине гратис робе. Сазнало се и да она највише пазари “на свеску”, а шефица је полицији рекла да су она и њена претходница на радном месту пословође објекта, годинама уназад покривале те дугове са гратис робом, и тако се истрага окренула против помоћнице директорке ове велике трговинске куће

(Напомена: Имена и презимена актера случаја и фирми су измењена)

Трговинска кућа “Грандпром” годинама се дичила својом Робном кућом у центру града, како текстилним одељењем тако и парфимеријом, и не само због широког асортимана квалитетне робе, уредног ентеријера и прегледних одељака, већ и због радне снаге – обучених и предусретљивих продавачица. Доласком новог власника и тај тржни центар, као и цела фирма, је процветао и чинило се да ће се у будућности о њему причати само у суперлативима, јер све је више било робе и купаца, а и запослени су били задовољни.

Но, пре пет година пукла је брука: чуло се да је полиција ушла у фирму и да је на основу пријава откривено да су поједине руководитељке фирме и самог Тржног центра узимале одевне предмете без плаћања, а после разним “акробацијама” кроз пријем робе а и уношењем своје робе, те дугове покривале.

Прво су под истрагу дошле шефица Тржног центра и три продавачице, а потом и помоћница директорке фирме. И док је шефица Хелга Л. осуђена и изгубила посао, а три продавачице саме дале отказ и избегле кривично гоњење од стране фирме, помоћница директорке Мишка Славић је успела након више од три године суђења и поновљеног поступка да буде ослобођена свих оптужби.

А њен случај је отворен у јуну 2011. године, када започињу истражне радње, да би годину дана касније био подигнут оптужни предлог, а у јулу 2012. одржан и први главни претрес. Пре свега тога, у мају 2011. године, након што су обављене истражње радње, проглашена је технолошким вишком у фирми и добила је отказ.

Она је била окривљена да је починила кривично дело злоупотребе положаја одговорног лица из члана 234 став 1 Кривичног законика, односно да је “од јануара 2010. до фебруара 2011. године, искоришћавањем свог положаја, прибавила себи противправну имовинску корист, тако што је као одговорно лице – помоћник директора Грандпрома у више наврата наложила пословођи Тржног центра Хелги Л, да јој без плаћања преда различиту текстилну робу коју је искористила за своје потребе и потребе своје породице,а ову робу у укупној вредности од 73.852 динара никада није платила, већ је пословођи наложила да преузету робу надокнади путем гратис робе од једног од добављача”.

Мишка Славнић је, наравно, изјавила да апсолутно није злоупотребила свој службени положај, јер је сву робу коју је узимала, то јест куповала, плаћала одмах, или, ако је робу и узела без плаћања, скидала је етикете са робе и пријављивала, да би је платила кроз неколико дана.

– Робу сам куповала тако што сам скидала етикету са бар кодом и исту давала радници да упише у свеску. Сву робу коју сам узела из тржног центра, ја сам и платила. Ја сам по функцији вршила послове комерцијалног директора, као и део посла комерцијале за текстилну робу, те сам сваки рачун за робу потписивала. Никада туђу робу нисам уносила ради замене за робу своје фирме и никада нисам тражила гратис робу од добављача, само сам једном један црвени кофер добила на поклон, о чему сам обавестила колегинице, коју су такође добиле такав поклон – објаснила је окривљена.

Она је навела и да ју је претходне године пословођа питала да ли и она може да контактира добављаче да јој дају гратис робу, како би се покрио мањак због крађа од стране потрошача, што јој је она одобрила, али колико и шта од робе је испоручено сазнала је тек два месеца пре саслушања.

Током поступка се могло чути да је у “Грандпрому”, односно у Тржном центру, била “јавна тајна” да се роба даје чак родбини или познатим особама на вересију, с тим што су продавци били дужни да издату робу записују у обичну свеску (биле су две свеске, по једна на текстилном одељењу и парфимерији), тако што би уписивали бар-код или шифру, као и вредност дате робе. Званично писмено одобрење за продају робе на овај начин није постојало у “Грандпромовом” центру, али да су сви радници на овај начин узимали робу и временом, како ко, отплаћивали дуг, а пословодство фирме је вођено у посебним свескама које су се налазиле код пословође Тржног центра. Но, полиција је имала сазнања да поједине запослене своје дугове “пребијају” преко “гратис робе” добављача, која се иначе редовно испоручује, јер се у трговини увек урачунава губитак од крађе са рафова и офингера.

– Ја не знам да ли је директорица Дуда Мирковић била упозната са оваквим начином продаје, али знам да је обавеза пословође била да прати да ли је овако издата роба и наплаћена. Када сам ја на овај начин узимала робу никада ни радницама ни пословођи нисам наложила да се у свесци не запише та роба – препричавала је током поступка Мишка Славић.

А све је то функционисало до краја 2010. када се очигледно појавио мањак, па је пословођа замолила помоћницу директора да она договара “гратис робу” не би ли се извукли из минуса, који је, по њима, и био последица крађе посетилаца. Већ се у кулоарима фирме, тврдили су на почетку истраге полицајци, знало да помоћница директора преко те “гратис робе” покрива своје дугове за узето робу из малопродаје, па је то био принцип рада и пословође Хелге. Али, прича се ускоро раширила између рафова, па до централе фирме и уследили су ванредни инвентари, отпуштања и кривичне пријаве. Утом је дошла и полиција и све потом редом како већ иде код оваквих ствари.

Почело је пребројавање и све “гратис робе” која је од многих добављача добијана претходних година, затражени су и извештаји свих добављача, не би ли се видело отприлике колика је могућа штета нанета фирме у том периоду, а радило се о милиона динара.

Да се вратимо на судски поступак, који је вођен по старом Закону о кривичном поступку. Мишка Славнић је упорно одбацивала оптужбе, тврдећи да је сву робу коју је узимала свих претходних година на крају уредно платила, али пословођа Хелга и друге продавачице у својим сведочењима говориле су супротно, тј. да је помоћница директорица своје дугове брисала из свеске уз помоћ пословођа и другу робу уносила у Тржни центар и тако “пеглала” цифре укупног инвентара.

Судиница Душица Вукашиновић је крајем октобра 2012. године, након одржана три главна претреса, донела пресуду у којој се окривљена проглашава кривим и осуђује на шест месеци условно на годину дана. Утврђена је и висина штете за “Грандпром” и то у висини од 64.000 динара,а коју је осуђена била дужна исплати.

У образложењу се каже да је поклоњено поверење исказима шефице Тржног центра и четири продавачице, насупрот одбрани окривљене, која је тврдила да је сву робу коју је узимала на одложено плаћање свих претходних година на крају уредно платила.

А шефица Хелга Л. је пред судом изјавила да јој је приликом преузимања дужности пословође објекта, њена претходница Анђелка Т. објаснила да сви запослени могу да пазаре “на свеску”, као и да постоји посебна свеска за неколико људи из пословодство фирме, а посебно је нагласила да се помоћници директорке ништа не наплаћује, већ да се у договору са њом та роба замени са гратис робом коју добављачи редовно испоручују, како би и они сносили део штете настале због редовних крађа.

– Она је долазила отприлике једном недељно и узимала робу за себе и чланове своје породице –  кошуље, сукње, панталоне, тренерке, костиме… Ја бих после сву ту робу надоместила са гратис робом и онда та дуговања Мишке Славић прешкрабала у свесци – изјавила је Хелга Л.

По њеним речима, шифре које су скидане са артикала које је “пазарила” помоћнице директорке, она је касније стављала на приспелу гратис робу и тако је приликом инвентара стање било сравњено.

Продавачице које су сведочиле у овом поступку тврдиле су да су много пута асистирале помоћници директорке при куповини, а да је у већини случајева ту била и шефица, до 2010. године Анђелка Т, а помом Хелга Л, и да ниједна од њих никада није ту робу уписивала у свеску, већ су то чиниле шефице у посебној свесци за пословодство.

– Откако радим у Тржном центру, а то је седам година, помоћница директора је редовно долазила и преузимала робу за себе, супруга и децу. Често је долазила у друштву пословођа, које су јој помагале у избору. Након што би изабрала робу ја сам записивала на парчету папира бројеве шифри са декларације и то касније односила пословођи. Углавном, мени Мишка Славић никада није платила преузету робу на каси, а нисам проверавала да ли је она накнадно то плаћала јер сам сматрала да то није моја обавеза. Дешавало се и да пословођа Хелга Л. донесе неку робу да је ставимо у продају, уз објашњење да је ту робу Мишка Славић добила од добављача, али јој се не свиђа, па ће у вредности те робе њој бити отписан постојећи дуг – сведочила је продавачица Шана Зорић.

Бивша шефица Тржног центра Анђелка Т. негирала је наводе њене наследнице како јој је рекла да помоћница директорке не треба да плаћа преузету робу, односно да се та роба покрива гратис робом.

– Приликом примопредаје дужности ја сам Хелгу упознала са могућношћу да наши запослени узимају робу на одложено плаћање и да се та задужења воде у посебној свесци. Док сам ја била пословођа дуг се морао платити у року од месец дана, највише два, и сви запослени су то поштовали. И помоћница директорке је све своје дугове уредно плаћала и док сам била пословођа није постојала пракса да се мањкови надокнађују из гратис робе – рекла је пред судом бивша шефица.

Но, ни то није помогло окривљеној да избегне осуђујућу пресуду у првостепеном поступку. Како за претходне године није било материјалних доказа да је Мишка Славић оштетила своју фирму, суд је штету проценио на основу свеске из 2010. године, коју је водила шефица Хелга, и којој је остало непрешкрабано робе у вредности, по процени суда, од 64.000 динара.

Уследила је половином новембра 2012. године жалба осуђене, коју је Апелациони суд у Новом Саду уважио и у септембру 2013. укинуо пресуду и вратио предмет првостепеном суду на поновно суђење. Браниоци Мишке Славић су навели да суд није утврдио својство окривљене као одговорног лица и да ли је она у оквиру својих права, обавеза и одговорности по основу рада, а сходно наведеном уговору о раду имала ово својство или је поступала као физичко лице, с обзиром да је узимала робу са одложеним роком плаћања као и остали запослени, што је Апелациони суд и уважио и наложио првостепеном суду да у новом поступку утврди да ли је окривљена критичном приликом имала својство одговорног лица или је то чинила као физичко лице.

Уследио је поновљени поступак, али како је у међувремену ступио на снагу нови Закон о кривичном поступку, и овај поступак је морао да буде спроведен по новим одредбама. Судиница Душица Вукашиновић одржала је два претреса у јуну 2014. године на којима су, по налогу Апелационог суда, сведочиле окривљена, сведокиња Хелга Л. и руководиоци “Грандпрома”. А онда је након другог претреса, 16. јуна, донела ослобађајућу пресуду.

Тужилаштво је потом, некако написало жалбу и упутило Вишем суду у Зрењанину, али је она одбијена у децембру 2014. године и случај је закључен, а Мишка Славић ослобођена свих оптужби.

А из образложења пресуде може се закључити да Тужилаштво није учинило напор да потврди чињенице из првобитне пресуде, а судиница подсећа да у складу са одредбама новог Законика о кривичном поступку, “тужилац је обавезан да докаже своју оптужбу, и самим тим сноси ризик недоказаности, а суд мора контрадикторно ценити изведене доказе, те своје закључке темељити једино на чињеницама у погледу којих сматра да извесно постоје, дакле мора се радити о чињеницама које суд сматра истинитим”.

– Суд је извео низ доказа у настојању да провери одбрану окривљене, као и да провери основаност навода оптужног предлога, те да утврди такво чињенично стање које ће бити засновано на изведеним доказима, при чему се суд руководио начелом “у сумњи у корист окривљеног”, а при томе одлучне чињенице које падају на терет окривљеног суд узима као утврђене само онда ако су са пуном извесношћу доказане, но, уколико се појаве као могуће односно сумњиве суд узима да такве чињенице уопште не постоје. При томе, суд није смео да занемари један од основних принципа кривичног поступка, према коме свака сумња у погледу одлучних чињеница мора да се одрази у корист окривљеног. У светлу тога, само оне одлучне чињенице које представљају биће кривичног дела у објективно-субјективном смислу, а које су утврђене са пуном извесношћу, не само са вероватноћом, могу представљати у квалитативном смислу основ за доношење осуђујуће пресуде. У конкретном случају, у погледу окривљене Мишке Славић, суд налази да одлучне чињенице нису доказане са пуном извесношћу, а у сумњи повољније за окривљеног – пише, између осталог у образложењу.

Суд је стао на становишту да је Мишка Славић, без обзира што је била помоћница директорке, поступала као физичко лице, а базирајући се на чињеници да она није била задужена робом, већ да је робно задужење имала тадашња пословођа Хелга Л.

Апелациони суд је упутио првостепени суд и на наводе жалбе одбране на исказ сведокиње Хелге, и након новог поступка истинитост исказа ове сведокиње доведео у сумњу, јер њене тврдње нису подупрте других доказима.

– Посебну сенку на исказ сведокиње Хелге Л. баца управо ова околност да ни након што су њене радње откривене, она није фирми ставила на располагање документацију коју је имала (свеске), шта више, свеске је хтела да сакрије… Имајући у виду природу незаконитог рада Хелге Л. тј. уношење туђе робе у објекат и стављање других шифри на ту робу, као и чињеницу да је она била робно задужена, суд ове писмене доказе цени тако да они немају доказну снагу у том правцу да је управо овом гратис робом надомештен дуг окривљене, већ да је овом гратис робом надомештаван мањак настао крађама потрошача или мањак настао у вези са незаконитим радом управо Хелге Л. – пише у образложењу пресуде и додаје да је држећи ових параметара суд нашао да је исказ сведокиње Хелге доведен у сумњу, а то “руши концепцију оптужног предлога и разбија мозаик доказа на које се позвао заступник јавне тужбе у завршној речи”.

Дакле, тужилаштво није доказало да је код окривљене Мишка Славић постојала свест да злоупотребљава положај помоћника директора, нити да поступа као одговорно лице приликом узимања робе на одложено плаћање, нити да злоупотребом прибавља себи противправну имовинску корист. тј. корист на коју нема право. Значи, како није доказано да је окривљена предузела радњу извршења кривичног дела за које се терети, утолико више није доказано да је она имала свест и вољу да кривично дело на штету оштећеног изврши.

На крају судиница подсећа даје доношењем новог ЗКП-а напуштено начело материјалне истине, тако да је тужилац, као носилац терета доказивања, дужан да увери суд у извесност навода оптужбе, а у противном суд поступа ин фаворем дефенсионис и пресуђује у корист окривљеног.

Тиме је закључен случај помоћнице директорке “Грандпрома”. За разлику од ње, шефица Хелга Л. је осуђена на условну казну и изгубила је посао, а против три продавачице – Биљане Р, Татјане Н. и Петре Н. – фирма је повукла кривичне пријаве након што су саме дале отказе.

Жељко Бодрожић и Мирослав Панић

 

Projekat Nezavisno novinarstvo za nezavisno sudstvo finansira Evropska unija u okviru Medijskog programa 2014. Sadržaj ovog teksta i stavovi izneti u njemu su isključiva odgovornost nedeljnika Vranjske, Polimlje, Kikindske, Lozničke i YUCOM-a i ne odražava mišljenja i stavove Evropske unije.