НАШИ СМО – Насиље
Данас је Међународни дан борбе против насиља над женама. Скупштина Србије је обећала да ће до овог датума усвојити Закон о спречавању насиља у породици и измене Кривичног закона, али у моменту док настаје овај текст није извесно да ли ће тако и бити. Наиме, Скупштина Србије се гадно обрукала на овој теми.
У земљи у којој је у последњих десет година убијено 327 жена у породичном насиљу, од чега ове године чак 33, било би логично да је пре него што су законски предлози ушли у скупштинску салу, председница парламента позвала све шефове посланичких група на разговор и договор. То је била прилика да се грађанима Србије пошаље јасна порука да су размере породичног насиља толико драматичне да нема места ни за какву политизацију и да ће одговор државе на насиље бити јединствен и одлучан. Али, они су урадили потпуно супротно, показали су да је Србија постала земља у којој насиље постаје обичајна ствар. Нећу да кажем да је опозиција остала чедна у том недоличном шоу програму, али одговорност владајуће већине је далеко већа јер она је та која својим чињењем или нечињењем усмерава ток целе дискусије.
У овом случају није било места за Марјана Ристичевића, човека који због своје биографије и није требао најмоћнијој странци, осим ако није пожељан управо због тога, да унесе мало лакрдије и преусмери ток дискусије. Ако је то политички коректно и исплативо, нека то ради на другим темама, али на овој он је морао да ћути. Ристичевић је као ријалити учесник већ показао да му насиље над женама није страно, а остало је забележено и да је 2010. године, његова бивша супруга јавно сведочила да је од њега трпела батине. Чак и да то није сасвим тачно, са таквим теретом он би морао да тог дана буде невидљив, да не би компромитовао настојање државе да заштити жртве породичног насиља. Уместо тога, он је жртве све бруталније тортуре унизио сликом некакве гологузе жене која је добровољно пристала да буде послужавник са којег су јели учесници сусрета правосудних органа. Да се разумемо, то јесте чин понижавања жене, чак и ако оне то хоће из неког разлога, то не оправдава никога да ту ствар узме здраво за готово. Али правити паралелу између такве егзибиције, батина на смрт и психолошког злостављања до лудила јесте ругање жртвама, не може се ничим оправдати и не сме се правдати.
Ругање жртвама је и таблоидно извештавање, довођење жртве пред камере да у сузама пред целом јавношћу износи и поново преживљава све страхоте којима је била изложена. Останите са нама после краћег блока реклама чућете нове шокантне детаље ове приче. Коме су потребни ти шокантни детаљи осим продукцији да се похвали рејтингом. Да ли је нормално да се осмогодишњаци јавно саслушавају као сведоци очеве тортуре над мајком? Да ли је нормално да неко плати рекламу да му се емитује баш у таквој емисији и јадан му профит који дође преко такве несреће. И јадни сви ми ако забаву тражимо у ријалити програмима који почивају на промоцији насиља и ако нико не уме да каже – сад је готово са тим. Међутим, ми смо народ повишеног адреналина и као бабуни увек посегнемо за каменом испод којег лежи склупчана змија. Онесвестимо се када је видимо, али опет подигнемо камен. Значи ли то да смо развили националну зависност од насиља? Згражавамо се, али тражимо још. То радимо и у свакодневном животу, знамо да комшија туче жену, препричавамо, некада га и правдамо јер није ни она цвећка, али нећемо учинити ништа да то спречимо, нећемо позвати полицију, ни случајно нећемо бити сведоци да се не замерамо и, наравно, пропустићемо да са својом децом разговарамо о томе на прави начин. Да објаснимо синовима да не смеју да ударају девојчице, а ћеркама да не смеју да трпе грубости. И, наравно, ако хоћемо да их томе научимо како ваља, не смемо их васпитавати батинама. То је једини начин да се извучемо из овог јада. А на држави је да донесе законе, да их доследно спроводи и да препусти реч стручњацима да нам објасне где су корени овог зла и како му се ваља супротставити.
Мени се чини да решење није лако. Срам те било, нећу с тобом да се дружим, звучи ми као добар почетак. Онда када будемо почели да се стидимо насилника у јавном и приватном животу, ваљда ћемо и њих постидети.
Зорица Вишњић
П.С
Центри за социјални рад прошле године примили су скоро 19 хиљада пријава за насиље у породици. Центар за социјални рад у Лозници од почетка ове примио је 49 пријава.
