КАДА ЋЕ ШАНСА ДА ДОБИЈА ШАНСУ (11) – Пољопривреда јесте развојна шанса

КАДА ЋЕ ШАНСА ДА ДОБИЈА ШАНСУ (11) – Пољопривреда јесте развојна шанса

jo

Држава има механизме да пољопривреду учини развојном граном, исплативом и привлачном за све који се њоме баве. Ако би млади и људи средње генерације који су остали без посла добили посебне подстицајне субвенције, ако би рад жена био коначно видљив и плаћен и ако бисмо  на пољопривредника гледали као на инвеститора, онда бисмо добили јак сектор прехрамбене индустрије, а села би поново оживела – истиче у ауторском тексту за ЛН Јован Тодоровић*

Ван сваке сумње, неопходно је да значајно  повећамо производњу  у свим областима  пољопривреде, јер пољопривреда јесте развојна шанса Србије. Да би се то постигло, потребно је  предузети неколико мера које могу довести до преокрета нашег односа према тој грани која годинама тавори док нам села полако изумиру. За почетак, очити недостатак радне снаге у нашим селима у свим видовима комерцијалне производње, могуће је решити мешавином економских и социјалних мера, при  чему је посебно важно подићи  мотивацију младих људи до 35 година за останак у селу или одлазак из града у село, као и старијих од 50 година који су остали без посла, а имају обрадиво пољопривредно земљиште.

У области социјалне политике треба размислити о томе да  држава свим младим људима који се одлуче за живот и рад у селима, до навршене 35. године живота, а најдуже десет година, уплаћује доприносе за пензионо, здравствено и социјално осигурање. Тако се могу створити услови за десетине хиљада нових радних места. После 35. године, ти људи ће сами уплаћивати наведене доприносе. Исто важи и за старије од 50 година (можда и млађе) којима би доприноси били уплаћивани  десет година, или до пензионисања. Наравно да ову меру  треба пажљиво разрадити како би се обезбедило да се наведене групације и заиста баве пољопривредном производњом. Један од начина може бити уговарање обавезе ових пољопривредника да сировине, полупроизводе или готове производе пласирају на тржиште најмање у висини уплаћених доприноса на годишњем нивоу, а за готове производе и до двоструког износа уплаћених доприноса за конкретну годину.

Процедура би се могла спровести путем  Јавног  позива – конкурса, са прецизно наведеним  условима, евентуалним мерама обезбеђења и слично. Подразумевам да у овај посао треба да буду  укључене и локалне самоуправе које би се делом могле укључити и у финансирање те мере. Једна,  или више, мотивационих мера  треба да буде  потпуно изједначавање положаја жене на селу са женама  које су запослене и остварују  права на радни стаж, пензионо, здравствено и социјално осигурање, породиљско одсуство и коришћење подстицајних мера за рађање.  Поред исправљања неправде према женама на селу, чији је рад невидљив и неплаћен, оваквом мером би се обезбедила и будућност  села.

И пољопривреник је инвеститор

Верујем да је могуће у сарадњи са домаћим и страним инвеститорима, удружењима  и задругама, у већини села отварати мање, технолошки добро опремљене, пререрађивачке капацитете, сушаре за воће и поврће,  лековито биље, печурке, дуван, затим хладњаче, млекаре, погоне за производњу вина и ракије. У сваком од тих погона могло би да се запосли најмање  20 радника. Тиме би се подигла социјална и економска сигурност људи на селу и то би отворило сигуран пут убрзаном расту пољопривреде као привредне гране и развоја села.

Ове мере свакако подразумевају  разне подстицаје државе и локалних самоуправа и пољопривредницима  и инвеститорима – без разлике, у области прехрамбене индустрије (субвенције, повољни кредити, бесповратна средства у износу 5-10 хиљада евра по новоотвореном  радном месту, повраћај уложених средстава пољопривредним газдинствима, обука радника, преквалификација…).

Посебну пажњу свакако треба обратити на две мере. Једна је ова која се односи на бесповратна  средства државе по новом радном месту у износу  од 5-10 хиљада евра, и ту не постоји ниједан оправдан економски разлог за фаворизовање страних инвеститора у односу на домаће, укључујући  и пољопривредна  сеоска газдинства – домаћинства. Инвеститор је инвеститор, а радно место је радно место! Ако би већ некоме требало дати предност, онда су то свакако домаћи инвеститори и сеоска домаћинства – инвеститори.

Друга је, повраћај инвестираних – уложених средстава  у опрему, технологију, пољопривредне машине, објекте и слично, која је предвиђена аграрном политиком  Владе Србије. Ја бих ту радио потпуно обрнуто. На пример, ако сељак-пољопривредник инвестира у наведено, 20 хиљада евра, биће му враћена по правилу половина, односно десет хиљада. Ту настаје за сељака нерешив проблем. Одакле сељаку почетних 20 хиљада евра, и како да дође до њих? Код пословних банака тешко и скоро немогуће. Зато би сељаку, уз нужна али подношљива обезбеђења, држава требало да одобри и уплати свих потребних, на пример, 20 хиљада евра. А сељак би био у обавези, да уз примерен почек, половину  тих средстава – десет  хиљада евра врати у року од три до седам година, у зависности од  вида улагања и видљиве доказе да су та улагања и извршена. Вреди размислити и о другим моделима враћања, у роби-готовом производу, полупроизводу, па и сировини. Али, да не ширим и тако захтевну тему.

Довести град у село

Ово је 21. век и људи који живе на селу имају исте потребе као и људи у граду.  Јасно је да то пре свега значи изградњу и одржавање и асфалтних и атарских путева, водовода,  електро-мреже, уличне расвете, уређење школа и домова културе, отварање дечијих вртића, амбуланти, зубарских ординација, спортских терена и игралишта, организовани превоз деце и одраслих… Вртићи кажем, а зашто млада мајка која се бави пољопривредом, или ради у неком прерађивачком погону у селу, не би узела своју дечицу за руке и одвела у вртић, док су она и супруг на послу?! Тиме би се створили приближно исти услови за живот у селу, као у граду. Наравно да се “мора” очувати  постојећи  систем школске мреже, а евентуални вишак простора у школама, користити за целодневни боравак основаца, пре свега оних до четвртог разреда. Спровођењем  оваквих мера престали би многи разлози за одлазак младих људи из села, а на средњи рок, спровођењем већине наведених мера, процес би се могао и потупно обрнути. Постојала би мотивација незапослених, пре свих младих људи из града, да у селима покрећу производњу и друге послове и лепо живе од свога, истина тешког рада, али ни у граду нема баш пуно лаких послова, ако такви послови уопште и постоје.

Знање и имање

Задруге би могле решти значајан део проблема уситњених поседа. Задруге могу бити посебна тема, па о њима сада нећу ширити причу. Истакао бих два могућа решења. Прво је промена политике и прописа у области наслеђивања  пољопривредног земљишта (не и шума), тако да њиме могу располагати само они који се баве пољопривредном производњом, или га издају у закуп или “на пола”. Садашња наследана политика доводи до малих, уситњених микро-поседа, које по правилу нико не обрађује. Ово питање је у највећој мери  правна проблематика, те како нисам правник, не знам колико би овакво решење било одрживо у нашим условима. Ето, нека то остане само као идеја како ову област регулисати у циљу развоја пољопривреде.

Друго је, одобравање повољних кредита и других олакшица за куповину пољопривредног земљишта у циљу укрупњавања поседа. Али, желим да укажем и на веома је значајну  улогу пољопривредних стручних служби на нужно стално усавршавање пољопривредника као и на њихову саветодавну улогу у подизању обима и квалитета производње. Треба радити на

укрупњавању  понуде пољопривредних производа, отварање сабирних центара пољопривредних производа  и стварање услова за озбиљнији и успешнији излазак на већа тржишта као што су Русија, ЕУ и други. Институционално  уређење ове области довело би до ефекта – три “К” – квалитет, количина, континуитет. Са дисперзијом малих прерађивачких погона у селима широм Србије, могао би се постићи и капацитет – као четврто “К”. Могуће су рзличите форме. Рецимо, прилагођена улога Републичких робних резерви и  оснивање центара у срединама које имају статус градова. То би обезбедило целовиту покривеност читаве територије Србије, а као додатни позитиван ефекат – равномерни регионални развој земље.

Имало би овде места говорити и о преплитању туризма и пољопривреде преко производње здраве хране и развоја сеоског туризма, али то је посебна тема.

 Сигурно постоје и друга, вероватно боља решења. Нека решења захтевају пуно времена, новца и рада, а нека су мање захтевна, остварива у краћем року, наравно и одржива. Ипак, ово је само мој поглед на пољопривреду и село, заснован и на личном искуству и (са)знањима.

Фондови

Никако не би било добро укидати фондове за подстицај развоја пољопривреде  као правна лица, што је у најави нових мера! Тиме би се смањио ниво средстава намењен пољопривреди, због њихове природе сталног увећавања и обновљивости. Буџетски фондови су исто тако потребни, али они су годишњег  карактера и по обиму расположивих средстава, неупоредиво мањи.  За њих бих прописао обавезу локалних самоуправа, да за потребе финансирања  подстицаја у пољопривреди, у својим годишњим буџетима издвоје пет одсто од оствареног буџета за сваку текућу годину.

Аутор је власник Пољопривредног газдинства “Тодоровић” у чијем је саставу воћњак са више од шест хиљада стабала, сушара и погон за производњу воћне ракије

slike_vesti-logoi-ministarstvo_kulture

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )