АКТИВИЗАМ ОСИ: ОКРЕНИ СЕ, ПОКРЕНИ СЕ (14) – Слепе слабо виде
Приоритет нам је увек био да резултати говоре о нама, а да они који су задужени да воде бригу о становништву и граду то сами уоче, каже технички секретар Међуопштинске организације слепих Србије у Лозници Радован Пејовић. Лозница је једини град у Србији који нема тактилну и звучну сигнализацију коју користе слепи, наводе у овој организацији
Међуопштинска организација слепих Србије у Лозници осим нашег града обухвата и суседне општине, Крупањ, Мали Зворник и Љубовију. Постоји 60 година, непрекидно 51, и окупља око 150 чланова различитог узраста. Према речима техничког секретара Радована Пејовића, иако је ово организација са дугом традицијом, више је позната институцијама него становништву Лознице које је мало упознато са проблемима слепих и слабовидих.
– За Дан белог штапа прошетали смо градом и обавили анкету у којој је од 20 суграђана један знао где су наше просторије, а и тај живи у комшилуку. Тога дана смо и прошли градом да нас суграђани виде јер смо невидљиви иако дуго постојимо и имамо значајне резултате. Накарадним законским решењем ми, који окупљамо особе са тешким инвалидитетом, сврстани смо у групу невладиних организација које се бави другим делатностима и такви учествују на конкурсима код локалне самоуправе равноправно са нама. Прошле године је оформљена радна група за израду Закона о инвалидским организацијама и надамо се да ће њиме бити регулисан наш положај. Међуопштинска организација слепих је непрофитна, живимо од онога што нам доделе људи који одлучују о нама и појединаца који ће дати прилог. Међутим, мора постојати системски уређена област где нећемо зависити од воље појединаца. Приоритет нам је увек био да резултати говоре о нама, а да они који су задужени да воде бригу о становништву и граду то сами уоче – каже он.
Пејовић каже да је ово репрезентативна организација основана да би окупила слепе и слабовиде и да је незаобилазна и као први степеник у њиховој социјализацији.
Борба за уџбенике
Ова организација говори у име слепих и кроз њу су прошли многи, на десетине људи описмењено је на Брајевом писму (рељефно писмо за слепе) и у последњих десетак година двадесетак људи научило је да рукује персоналним компјутером помоћу говорног програма. Улагали су много у школовање чланова, набавку уџбеника, и да се ученицима и студентима омогући учење одговарајућим техникама. Много се говори о инклузији међутим, објашњава он, многи не знају да једном слепом ученику или студенту много треба да би успео да савлада градиво. Он мора пре свега да има уџбенике у звучном облику, а мали број професора универзитета има радове, скрипте или књиге у тој техници. Велика је борба сваког слепог студента да дође до таквог уџбеника, док смо успели последњих година неке ствари да променимо што се тиче основног образовања. Горући проблем слепих особа је запошљавање.
– Постоји проблем нивоа и структуре образовања слепих. Својевремено је у Осијеку била школа која је школовала слепе у бившој Југославији. Најчешће за занимање телефониста и физиотерапеут. Прво је технолошким напретком превазиђено, а друго је актуелно јер је познато да су слепи терапеути изванредни. На евиденцији незапослених имамо пет, шест слепих, али не постоји радно место за телефонисту. Последњих година имамо оне који су завршили школовање или се школују и код њих је проблем што се не поштује Закон о запошљавању инвалида који послодавцима налаже да на одређени број запослених упосле и један број инвалида. Послодавци то избегавају и радије плаћају новчане казне. Покренута је иницијатива да се закон измени тако да послодавци морају на одређени број радника да запосле инвалидна лица ако желе да региструју фирму јер, нажалост, другачије не можемо да утичемо на њих. Имамо сада једног физиотерапеута запосленог у Шапцу и социјалног радника који ради у дому за старе у Тршићу. Преко јавних радова прошле и ове године по једно лице анагажовали смо на три, односно четири месеца, овде у Међуопштинској организацији – каже технички секретар.
Тактилне траке и звучни семафори
Проблеми слепих у нашем граду су евиденти иако је доста тога побољшано као што је у последње време приступ установама где су уграђене рампе. Међутим, велики проблем је приступачност окружењу јер у граду не постоји тактилна ни звучна сигнализација што отежава кретање слепих и слабовидих.
– Једини смо град у Србији који нема тактилну и звучну сигнализацију коју користе слепи, али и глуви и слабовиди. Не постоје уређене површине за слепа лица, не постоји приступ заједничким површинама на безбедан начин. Пре свега саобраћајним површинама и тротоарима. Особама које виде приступ заједничким површинама је другачији, оне могу неформално да се споразумеју преко вида ко ће имати предност. Код слепих то не може и зато слепи који се крећу сами, али и са пратиоцем, користе бели штап као знак да имају предност у тој неформалној комуникасцији. На нашем шеталишту нема тактилних трака, а у Љубовији их има јер су су предвидели у својој пешачкој зони део за слепе. Људи који дођу са стране то примете. Тражимо звучни семафор. Пре две године смо контактирали са ЈП “Град” и тадашњи директор брзо је одговорио да је постојећа семафорска сигнализација у граду дотрајала, да је у плану њена реконструкција и да ће тада поставити и звучне семафоре. На то још чекамо – каже Пејовић.
У Међуопштинској организацији слепих истичу да су последњих неколико година у бољим просторијама, једној за рад и другој за окупљања, али да је потребно да суграђани знају за њих и разумеју њихове проблеме. Не траже много, само да буду прихваћени као део друштва и да им њихов град омогући боље услове за кретање по улицама.
Т. М.С
