НАШИ СМО – Благо глупима
Био сам још зелен када сам чуо лика како озбиљно каже “Благо глупима”. Нисам контао о чему прича, како може бити добро човеку који је глуп, па зар не треба да учимо целог живота, читамо, образујемо се формално и неформално, настојимо да будемо паметнији?! Онда сам касније чуо и Борино, “Како је лепо бити глуп, боље мозак сакривати, па ћутати и пливати…” и помислио да има ту нешто.
Како се показало људи нису причали упразно, на овом месту где трошим земаљске дане памет не да не помаже, већ одмаже. Још ако си научен да будеш пристојан, љубазан, и, наравно, поштен, онда си га угасио. Ко отворених очију и укљученог мозга гледа око себе, вероватно је тотално слуђен. Најпре визуелно па онда и ментално. Овде се дневно појави толико информација да нема компјутера који то може да обради, а камоли човека. Уколико ствари примаш здраво за готово, онда си испрепадан од државних удара, нуклеарних ратова, земљотреса, најхладније зиме у последних сто година, болешчина и осталих чуда. Уколико анализираш оно што ти сервирају медију, и мука ти је ко све данас са ТВ или из новина објашњава, упозорава, поручује и обећава овом народу који је као “као гуска у магли”. Јбт, овде се за један викенд деси толико узбудљивих ствари као у најбољем акционом блокбастеру или за дан толико убистава као у најкрвавијем хорор филму. Секире завршавају у главама, али нико да пресече ово лудило које нема краја. У последњих неколико дана новине су пуне породичних трагедија, ћерка убила оца, мајку и брата, син платио да му закољу оца, брат убио сестру, муж искасапио жену па је бацио са терасе…
Ако је тачно да породица представља основну ћелију сваког друштва, наша “ћелија” је баш тешко болесна, а онда значи и да је цео организам, односно друштво нездраво. Осим што медији бележе породичне трагедије, а јавност се згражава, нема видљивих знакова да држава и њене институције чине нешто да се овај низ ужаса заустави. Људи једноставно “пуцају”, кивни на себе, друштво, околину због незапослености, мале плате и ко зна чега све не, бес искаљују на онима који су им најближи, а то су чланови породице. Кажу људи да нико не зна шта се крије иза четири зида, па се сви “шокирају” кад негде падне крв. У страху за сопствену егзистенцију, у друштву где се већина осећа незаштићено, сви дижу своје “кинеске зидове” и гледају да не угрозе себе. Недавно је у солитеру унук насрнуо на своју баку, а само је један комшија реаговао да је заштити. Остали “нису ништа чули”. Ко је свестан себе и средине у којој живи, не може да се не запита куда све ово води и има ли краја вишедеценијском потонућу? Ушли смо у време када се дешавају некада незамисливе ствари. Многи гунђају, жале се на “ове”, али пристају да играју игру у коју су, будимо поштени, ипак сами ушли. Што им се сервира, кусају уз оправдање да је тако најбоље и кад могу сви, могу и они.
А краја глупостима нема. Ништа више није остало имуно на примитивизам и глупост. Чак су и Сајам књига успели, или бар његов део, да претворе у вашариште, а онај главни детерминатор државних удара имао је свој игроказ.
Опет није ни све тако црно. Плате у јавном сектору биће повећане за пет до седам одсто, пензионерима следи једнократна помоћ од пет или шест ‘иљадарки динара, а од јануара и повећање пензија од 1,5 или 1,7 одсто. Како израчунаше медији, у новчаницима ће бити више од 1.980 до 3.000 динара запосленима док ће пензионери месечно бити богатији до неких 400 динара. Злонамерни би рекли, ала је повећање, али боље и динар горе него доле. Шпијунима и зољама има ко да се бави. Монодрама траје. Паметни нека напрежу сиве ћелије и чуде се где смо. Они други немају тих проблема. Њима је свеједно, себе су убедили да им је добро и да нема сврхе мозгати.
Неки дан вратисмо сат уназад. Нешто мислим, да можемо да вратимо године уназад, коју бисмо изабрали? Увек кад се прича о тешким временима, помислим само да нам ова тешка једном не буду она “боља времена”. Нажалост, већ нам се дешавало.
Т.М.С
