КАДА ЋЕ ШАНСА ДА ДОБИЈЕ ШАНСУ (9) – Много радимо, али исплати се
Може да се живи од пољопривреде, каже Славица Трифуновић из Страже, али и додаје да то не би препоручила младим људима. Већ петнаест година њена породица бави се товом јунади – почели су са четири грла, а сада имају 60. Највећи проблем – несигуран пласман
Породица Славице Трифуновић из Страже има регистровано пољопривредно газдинство, обрађује 20 хектара земље, а у штали тренутно има 60 грла стоке у тову. Пољопривредом се одувек баве, углавном ратарством, а пре петнаестак година одлучили су да се посвете тову јунади. Почели су са четири грла и временом тај број повећавали на садашњих 60. Пре три године имали су тридесет грла, конкурисали су за кредит код градског Фонда за развој и новцем који су добили купили су још 30 грла.
– То је за нас у овом тренутку оптималан број. Можда бисмо могли још двадесетак грла да утовимо, али то би онда изискивало нове трошкове за доградњу штале, морали бисмо да обрађујемо више земље и произведемо више хране тако да о томе не размишљамо. Човек мора да буде свестан својих могућности и да се тако и понаша. Овако нас четворо – супруг Милан, синови Немања (завршио за ветеринарског техничара) и Новица (ученик осмог разреда основне школе) успевамо да све послове обавимо на време. Сву храну неопходну за исхрану стоке производимо сами. Највише сејемо кукуруз, пшеницу и соју. Припремили смо силажу и спремно дочекујемо зиму – каже Славица.
Пласман највећи проблем
Трифуновићи имају 15 хектара земље у власништву, а преосталих пет закупљују. Кажу да имају сву неопходну механизацију и да им то умногоме олакшава рад.
– Имамо добру механизацију и све смо то набавили захваљујући великом раду и одрицању, али верујем да се исплатило. Недавно смо купили полован комбајн јер нам је био неопходан. Успели смо да уштедимо за његову набавку. Од када смо почели да се бавимо сточарством, успели смо да купимо и десет хектара веома квалитетне земље. Много радимо , али исплати се. Није то нека зарада јер углавном новац који зарадимо улажемо у земљу, механизацију, гориво, семе, ђубриво – велики су трошкови и треба их покрити. Навикли смо да радимо и ништа нам није тешко. Нисмо ранораниоци, крећемо од седам ујутро и цео дан радимо без прекида. На одмор нигде не идемо јер за тако нешто немамо времена и када бисмо имали пара – истиче Славица.
Није им тешко да много и тешко раде када знају зашто то чине, али, како кажу Трифуновићи, у последње време све је већи проблем пласман товљеника.
– Боримо се како знамо и умемо. Сами тражимо купце. Тешко је време и морамо да се сналазимо. То није само наш проблем, већ свих који се баве товом јунади. Имамо 60 товљеника и тренутно никоме не требају. Нико није заинтересован за откуп. Срећа је да се јунад не класира као свиње и да они не могу да прерасту, односно да буду ван класе, могу имати и већу тежину од уобичајених 500, 600 килограма. Наравно, не рачунамо колико ће још појести хране док их не продамо. Нема тржишта и то је највећи проблем. Телад су скупа, купујемо их за 500, 600 евра, а бикове продајемо по цени од 1,9 евра за килограм. Да би достигли одговарајућу тежину, потребна је најмање година. Па када саберемо колико смо дали за телад и колико су бикови појели, нема неке велике зараде, али на број товљеника то нешто значи. Добијемо новац одједном и можемо нешто да планирамо – каже Трифуновићева.
Осигурање се исплати
Она истиче да је задовољна сарадњом са градским Фондом за развој. Ове године уз њихову помоћ осигурали су све усеве.
– То је веома важно. Платили смо само 20 одсто од пуне цене осигурања, остало је субвенционисао Град, и сада много мање бринемо за нашу “фабрику под ведрим небом”. Осигурали смо и сва грла и сигурна сам да смо урадили добру ствар. Платили смо по шест хиљада динара за свако грло и то јесте много пара, али у овом случају корист је много већа. Исплати се – у случају угинућа осигуравајућа кућа нам надокнађује штету, немамо зараду, али нисмо ни на губитку. Саветовала бих свима који имају товљенике да то учине – поручује Славица.
Иако каже да од пољопривреде може да се живи, својим синовима саветује да се баве неким другим, лакшим послом.
– Била бих срећна када би дошло време да млади људи остају на селу, баве се пољопривредом и од ње живе. Али, тренутно не функционише све најбоље. Држава се држи по страни, све је препуштено пољопривредницима да се сами изборе са свим проблемима, а то није лако. Верујем да никоме не би било тешко да много ради, када би знао зашто. Овако нема тржишта, нема сигурног пласмана, све је неизвесно, велика су одрицања, а то није за младе људе. Пољопривредом могу да се баве људи средњих година, они који су остали без посла. Волела бих да се прилике промене и да пољопривреда не буде посао средовечних људи који немају шта друго да раде – каже Славица Трифуновић.
В. Ст.
