НАШИ СМО – Заклетва

НАШИ СМО – Заклетва

VericaУ часу када ступам међу чланове лекарске професије свечано обећавам да ћу свој живот ставити у службу хуманости. Свој позив ћу обављати савесно и достојанствено. Највећа брига ће ми бити здравље мог болесника. Апсолутно ћу поштовати људски живот од самог почетка.

Ово је само део модерније верзије Хипократове  заклетве усвојене пре седамдесет година у Женеви, она је  део дипломске церемоније на већини студија медицине којом се  лекари обавезују на устрајавање у етичком обављању  дужности своје професије. Већина и устрајава, јер су одабрали звање лекара подстакнути жељом да помогну другима. Али шта са онима који из површности, немарности или чега већ, угрозе нечји живот и то због неког рутинског захвата, о компликованијим имнтервенцијама да и не говоримо.

Лекарску грешку тешко је утврдити, али је то итекако могуће, само ако се хоће.

Хтело се, па се и доказала  кривица лекара чувеног певача Мајкла Џексона који је проглешен кривим за убиство из нехата и осуђен на четири године затвора.

Сваки губитак вољене особе је болан, али чини се још је болнији ако постоји сумња да то није морало да се деси, или ако су у питању млади или деца. Примера лекарских грешака има пуно, већину је прогутало време, а сигурно је да доста њих никада није ни обелодањено.

Прошле године лекар у Панчеву је после десет година проглашен кривим због закаснеле хируршке интервенције. Жену која је имала упалу слепог црева коју он није ни дијагностиковао, лечио је сасвим погрешно. Казна је једанаест месеци кућног притвора и годину дана забране обављања лекарске праксе. А  мајке два детета више нема.

Или, девојка преминула после операције чукљева, сепса после операције слепог црева, девојчица преминула након операције катаракте, фатални исходи порођаја, пијани хирург уклонио девојчици  јајник уместо слепог црева, много угрожених живота због компликација насталих после операције камена у жучи, а случајева заборављеног хируршког  материјала у телима пацијената било је безброј.

Ових дана у целој Србији се прича о смрти осмогодишњег Раденка из Козјака због „бројних  пропуста“ у лечења отвореног прелома руке.  Прошле године иста судбина задесила је четворогодишњег дечака који је лечен у Београду, али још увек нико није одговарао. Да ли ће одговарати лекар који је лечио Раденка? Вероватно и хоће због упорности његовог оца и огромног притиска јавности.  У супротном ништа се не би десило као и у безброј случајева до сада.

Да ли ће смрт дечака подстаћи одговорне у лозничкој болници и болницама широм Србије,  да  повећају  надзор над радом медицинских радника, да спрече обичај чашћавања лекара „да би нас боље гледали“, да би нас послали на лечење у Београд, да би нам  дали ињекцију а да пре тога ставе рукавице, да затраже мишљење колеге ако нису сигурни у постављању дијагнозе, да лекаре који су доказани алкохолочари пошаљу на лечење, да буду љубазнији… Наравно, увек кажем, част изузецима. Да ли после свега, и ми грађани сносимо део одговорности што смо можда некада имали разлога да пријавимо пропуст лекара а нисмо то учинили? Да јесмо, више би ценили и нас и себе. Свој посао, свакако.

Модернија верзија Хипократове заклетве са почетка не садржи, нажалост, део из оригиналне грчке  заклетве који је веома битан, али изгледа да у овим данашњим временима не пије воду. Он гласи:

Уколико се верно држим ове заклетве, нека уживам у мом животу и пракси моје уметности, поштован од стране свих луди за сва времена; али уколико застраним са ње или је прекршим, нека ме све супротно задеси.

Верица Мићић

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )