АКТИВИЗАМ ОСИ: ОКРЕНИ СЕ, ПОКРЕНИ СЕ (10) БИЉАНА КРСТИЋ (19) – Храбрим корацима иде напред
– Мој најдужи распуст, који је трајао четири месеца, данас се завршава. Од сутра крећем на факултет, чека ме потпуно нова средина. Нове четири године, тридесет испита, нови професори, нови предмети и нове колеге и колегинице. Наставница обуке самосталног кретања ме научила да идем до факултета, тако да сам потпуно спремна. Сада ми само остаје да се потрудим да будем лепо прихваћена. Трудићу се да од себе дам максимум и надам се да ћу се брзо уклопити и прилагодити…
Овим речима је Лозничанка Биљана Крстић (19) недавно на друштвеним мрежама најавила свој нови почетак и нови корак којим храбро наставља кроз живот као студент и будући новинар. Бројни пријатељи су јој честитали, пожелели срећу и изразили уверење да ће Биља без проблема стићи до нове дипломе и остварити своје снове о којима машта још од почетка средње школе. Биљана је рођена слепа и од седме године са породицом живи у Земуну, где је завршила средње образовање у школи за ученике оштећеног вида “Вељко Рамадановић” (правно-биротехнички смер). Ова храбра девојка, пуна оптимизма и жеље за новим усавршавањем, током школовања постизала је одличне резултате, а пре три године објавила и своју прву књигу “Између светлости и таме”. Освајала је награде на такмичењима, а, пред матуру, уручено јој је и признање “Миодраг Матић”, које се додељује најбољем слепом ученику, оспособљеном за живот. Убрзо потом, уписала се на Факултет за културу и медије у Новом Београду. Поверила нам се да је пресрећна јер је успела да се попне још један степеник више и буде ближе остварењу својих планова.
– Желим да се бавим новинарством већ годинама. Чак сам имала и неке младалачке покушаје у тој области. Мада сам на крају школске године размишљала о правима, одлука је пала да се упишем на Факултет за културу и медије, смер односи са јавношћу. На упису сам имала 98,5 бодова, од максималних сто, а од 350 уписаних студената, била сам четврта на листи – поносна је Биљана.
Како нам је објаснила, до факултета одлази самостално, уз помоћ белог штапа. Од њене куће до тамо треба јој око пола сата и мења два превоза. Самоуверено истиче да јој то не представља никакав проблем, детаљно објашњавајући којим аутобусима путује до факултета, колико станица има и колики део пута мора да препешачи. Први студентски дани донели су јој нову радост, познанике, али и нове обавезе.
– Моји први утисци су сјајни, одушевљена сам. Првог дана нам је организована добродошлица, уручење индекса и, на крају, забављао нас је певач Жељко Васић. Упознала сам три колегинице, које су дивне, и супер су ме прихватиле. Уклапам се полако! Предавања имам сваким данима, осим петком и недељом. Снимаћу предавања диктафоном, градиво ће ми наставници слати на мејл, а писмене колоквијуме ћу полагати помоћу свог лаптопа, који ћу носити када ми буде било потребно. Имаћу слушалице, тако да програм који користим неће сметати колегама, а усмене колоквијуме и испите ћу полагати нормално, усменом комуникацијом. Пажљиво ћу слушати предавања и потрудићу се да будем редовна – не скрива своје одушевљење Биљана.
Пре лета почела је да припрема и нову књигу, али, како каже, током распуста није имала инспирацију па је наставак писања одложила на неко време. Жели да то буде лепа прича, не жели да жури, и, како објашњава, инспирација ће се “појавити сама од себе”. Иначе, ту књигу ради сама, без ичије помоћи, сама укуцава текстове и ради лектуру. Планира да то буде наставак приче о њеном животу у “свету таме”, али и многим лепим стварима које је доживела током школовања, о чему је пре пар година снимила и документарни филм “Моја плава звезда”. Признаје да јој је тешко пао растанак са другарима с којима је провела 12 година и који су јој уз породицу били највећа подршка, баш као и родбина и пријатељи у Лозници. Са сестрама Жељаном (17) и Анђелом (15) често чува брата Александра, који има три и по године и тако помаже мами Мири и тати Миленку. Као велики оптимиста, и даље верује да ће једног дана прогледати и бити још срећнија и задовољнија.
С. Пајић
