СПОРТОМ ДО ЗДРАВЉА – ШКОЛСКИ СПОРТ (8) – На време научити “азбуку спорта”
Проблем који се све чешће уочава, већ на почетку петог разреда основне школе, када деца дођу на први час физичког васпитања јесте гојазност, а следе је деформитети кичменог стуба и стопала, што утиче на њихову физичку активост. Деца која активно тренирају, без обзира на то који је спорт у питању, одмах се истичу и попуно доминирају не само својом физичком способношћу, већ и техником и тактиком. Професор физичког васпитања у лозничкој ОШ “Вук Караџић” и ОШ “Александар Први Карађорђевић” у Јадранској Лешници Раденко Томић каже да проблем настаје због тога што се деца која не тренирају, која нису активна и не проналазе се у спорту, повлаче и избегавају физичко васпитање.
– Ту наставници долазе до изражаја. Ми морамо пронаћи начин да их мотивишемо и подстакнемо да буду физички активна. Нико од њих не тражи да се равноправно носе са спортистима, већ да се укључе у рад и покажу своје могућности, а свако може да пронађе свој простор и да одређени допринос. Не морају, на пример, истрчати 30 метара за три секунде, битно је само да истрче. Не мора скок-шут бити савршен, битно је да га ураде – каже Томић.
Код девојчица проблем је још израженији тим пре што су мање спремне на сарадњу. То су незгодне године и доста њих није задовољно својим изгледом и то што не сматрају лепим крију широком одећом, избегавањем часова, а теже их је мотивисати него дечаке. Физичка способност деце која не тренирају свакако је мања, али она не утиче на оцену. Свакоме се може пронаћи нешто што може добро да уради јер се у току школске године обрађује више наставних јединица, а пре свега је битно да се покажу воља и труд. Томић наводи пример девојчице која је била гојазна и учествовала је на општинском такмичењу у стрељаштву, а њену прецизност и смиреност запазио је и председник стрељачког клуба и упоредио је са нашом олимпијком Зораном Аруновић која је у том узрасту била исте конституције. Нажалост, она није наставила тиме да се бави, али је бар откривено нешто у чему може бити доминантнија од других.
– Много деце има у себи потенцијал, али сами себе спутавају из разних разлога од спољашњег изгледа до избегавања знојења пред остале часове пошто немамо тушеве. Ипак, до тога најчешће долази због слабијих способности и страха од исмејавања. Ми у покушају да то променимо сарађујемо и са школским психолозима и педагозима, као и са родитељима, али су ту најважнији њихови другови који се активно баве спортом јер они могу да их подстакну, а циљ нам је да их покренемо, одвојимо од рачунара и телевизије – каже Томић.
Базични спортови у нашем граду нису заступљени, деца немају где да тренирају атлетику, гимнастику и када се први пут суоче са њима у школи долази до проблема. То је уочљиво чак и код оних који се баве спортом, са атлетиком могу да се носе, али са гимнастиком не. Штета је што деца која би се бавила тим спортовима немају где. Опремљеност школа, недостатак спортских терена и сала као и реквизита има велики значај у правилном вођењу часа јер је потребно све ђаке укључити и то тако да им буде занимљиво. Томић сматра да је обавеза наставника да пронађе начин како да заинтересује децу и задржи им пажњу и на који начин све да их укључи. Уочљив проблем је и то што се код петака примећује да су “моторички необучени”, у нижим разредима нису научили основне ствари, не знају да скоче и доскоче правилно, немају технику трчања, не знају да ураде колут напред или назад… Догађа се да физичко у нижим разредима трпи због других предмета и стога би добро било када би наставници тог предмета са децом радили од самог почетка школовања. Тада би малишани “азбуку спорта” научили правилно у раном узрасту, а развила би им се и љубав према физичкој активности, макар и само рекреативној. Родитељи би били задовољни, а деца не би толико времена проводила за рачунаром, већ би звала другаре да изађу напоље и играју се онога што су увежбали у школи.
Томић поред школе и ФК Лозница где тренира пионире, води и Школицу спорта “Тријумф” у којој се ради управо са најмлађима од три и по године па до краја четвртог разреда основне школе. Ту се деца кроз игру уче активности, а рад је прилагођен како њиховом узрасту тако и способностима.
– Све је усклађено са њиховим моторичким и функционалним способностима, а циљ нам је да децу обучимо да када дођу у пети разред могу лако да се укључе и испоштују захтеве. Сваког месеца радимо други спорт тако да се упознају са сваким, а стално се раде друге вежбице тако да им је увек занимљиво јер желимо да са задовољством долазе на тренинге и са још већим одлазе. Да ли ће неко постати успешан спортиста зависи од много чинилаца, али је битно да спорт схвате као нешто добро и да га примењују барем рекреативно и када одрасту – каже Томић.
Н. Трифуновић
