НАШИ СМО – Тапкароши

НАШИ СМО – Тапкароши

ja za nasi smoКада су крајем седамдесетих и током осамдесетих у лозничком биоскопу приказивани актуелни филмски хитови, домаће комедије или карате-филмови с Брусом Лиом, ваљало је на време кренути пред билетарницу и с муком се изборити  за своју улазницу. Ред се формирао од врата до паноа за рекламирање филмова, са оним чувеним натписима за распред пројекција – четвртак од 18 и 20 ч, а петак и субота од 16, 18 и 20, па понекад и 22 ч! Пре стајања у ред и чекања да легенда Бећо отвори врата и пусти нас међу металне стубове пред шалтером, куповали смо слаткише, грицкалице и сокове у самопослузи преко пута Вуковог дома културе, одмах поред некадашњег “Ловца”, или леблебије код Аце Шиптара, у маленом киоску крај тротоара у парку. Не знам како, али колика год да је била гужва, док поштен свет из реда стигне да уђе у простор благајне, са бокова су тапкароши већ нудили улазнице по знатно вишим ценама. Требало је имати тактику, али и срећу, па стрпљиво чекати све док продавац карата не распрода и последњу и навуче малену бордо завесу преко отвора кроз који је узимао паре, а издавао дугуљасте билете са одштампаним подацима – леве – десно, ред – тај и тај, седиште број тај и тај. Коме умакне срећа, морао је код тапкароша, а они су снижавали цену тек када се приближи термин за почетак филма. Тад, као клинац, схватио сам да ни у биоскоп не можеш ући тек тако, ако ниси обезбедио улазницу, а тапкароше сам гледао као најомраженије ликове. Чак сам прижељкивао да их једног дана у тој прљавој работи ухвате органи реда и одвуку у полицију да им узму меру, али то се није дешавало, или ја томе никада нисам присуствовао. Било је тапкароша после и пред концерте у “Лагатору”, али и када сам као студент почетник у престоници понекад одлазио да погледам неки хит филм. Тапкароши су увек били око нас и стављали нас у расцеп – или плати па клати, или седи у кући. Данас је слично, имам утисак да нас на овом деценијском путу стално прате тапкароши који би да нам дебело наплате улаз у ту Европску унију. Кад шеснаест година “уживаш“ демократију, смењујеш власт, брже или спорије, на изборима добијаш сличне политичке производе, само мало другачије упаковане, дајеш веру за вечеру и све то зарад уласка у то високо друштво до којег се стиже трновитим путем транзиције, логично је да мало и попустиш у жељи да стигнеш на жељено одредиште. Зар нам треба друштво које о нама и не мисли да смо достојни њиховог нивоа? Никад ми се није свиђала улога тапкароша, а сад још треба да им жеље испуњавамо… Извин’те, али стварно вам је цена повисока. Мислим, што се мене тиче, могу ја сачекати још мало и без улазнице, не морам стићи на главну пројекцију, али да знам барем да ови клинци сутра неће морати у други град на представу, да знам да ће и у свом дворишту имати услове као комшије и комшијине комшије, све оне поређане на западној страни. Читамо ових дана о могућем наплаћивању уласка у зону Шенгена туристима из земаља које нису чланице ЕУ, али су у безвизном режиму, по тарифи која би могла бити од 13 до 50 евра. Није шија, него врат. Није виза, него улазница. Да платимо пенале што смо пожелели да одемо до рођака, брата, сина или друга, који се на време снашао. Летовање  не помињем јер не летујем већ три лета ни код комшија у Црној Гори а камоли у Грчкој, Турској, Бугарској итд. Два пута сам видео Дрину ради купања и још пар пута пословно, то ми је доста. Малодушност!? Не! Реалност. Него, питам се, зашто ме та реч ТАПКАРОШИ данас више подсећа на тапкање у месту, него на препродавце који тапкају улазнице пред градким биоскпом?

Ваљда зато што године пролазе – “нервозним кораком”.

Слободан Пајић

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )