КАДА ЋЕ ШАНСА ДА ДОБИЈЕ ШАНСУ (4) – Дишемо на сламчицу

Мирољуб Лукић (55) из Лозничког Поља један је од највећих узгајивача поврћа у овом крају. Обрађује 4,5 хектара и узгаја све врсте сезонског поврћа – од паприке, парадајза, краставаца до спанаћа, салате, ротквица. Већину поврћа узгаја на отвореном, а под пластеницима има 35 ари. Повртарством се бави 25 година. Истиче да се на прсте могу набројати прави повртари, већ су то углавном пољопривредници који се баве сваштарском производњом

– Моји родитељи су били повртари и ово није био мој избор. Приморан сам да се бавим пољопривредом јер немам други посао. Определио сам се за повртарство јер немам довољно земље за неку другу производњу. Поврће може да се производи на малим површинама.  Не могу да имам десетак крава јер немам довољно земље да их исхраним, а пара да купујем храну или земљу немам. Помажу ми супруга, син и снаха и  морамо много да радимо да бисмо успели све да постигнемо. Тешко је, али некако успевамо. И није проблем што много радимо већ што мало користи од тога имамо. Прави пољопривредници изумиру, мислим на оне који имају мале поседе попут мене и живе искључиво од пољопривреде. Такви  тешко могу опстати. Земљу сам наследио и за све ове године нисам успео да купим ниједан ар. Питање је ко је од правих пољопривредника  успео да купи неку нову парцелу. Купују је они који се баве неким другим пословима. Механизација нам је у катастрофалном стању. Не сећам се када сам у Лозничком Пољу видео некога да земљу обрађује новим тректором. Имам трактор стар 35 година и потребну прикључну механизацију и све сам то наследио, нисам ја зарадио, а радим од јутра до мрака – огорчен је Лукић.

Други скидају кајмак

Према његовим речима много боље од пољопривредника живе накупци. Како каже пољопривредници се убијају од рада, а препродавци скидају кајмак.

– То није нормално. Немам времена да своје производе продајем на пијаци јер морам да радим на њиви и принуђен сам да их продајем накупцима по много нижој цени од реалне. У ствари, нама је највећа конкуренција држава. Дозволили су слободан увоз и донели нам нове проблеме. Таман кад ми стигне парадајз, краставац или паприка и понадам се бољој цени, стигне све то из увоза и цена падне. Нису нама конкуренција повртари из Мачве, Лесковца и других крајева Србије, већ пољопривредници из Албаније, Македоније и других земаља одакле се поврће увози. Не можемо да се изборимо са њима јер су наши трошкови производње велики. Само једну семенку парадајза плаћао сам од 20 до 25 динара, јер без квалитетног семена нема ни квалитетних плодова, а о агротехници да и не говорим – каже Лукић.

Он сматра да држава још увек није нашла прави начин како да помогне пољопривредницима и да очекује више разумевања и бољи однос према њима.

– Није српски сељак просјак и  очекујемо да се држава према нама односи као и према другим инвеститорима, нарочито страним. За свако радно место које отворе страни инвеститори добијају велики новац, а што нама не дају те паре. Нису странци ни способнији ни паметнији од нас, а нису ни бољи радници. Нека нама омогуће да под повољним условима обновимо механизацију, проширимо поседе, запослимо људе и биће добро и за нас и за државу. Верујем да би се и млади људи окренули пољопривреди, знали би зашто раде, засновали би породице, остали би на селу. Овако, дишемо на сламчицу и то све теже – каже Лукић.

Држава да промени однос према пољопривреди

Он сматра да у оваквим условима нема наде за пољопривредну производњу. Сељаци живе од данас до сутра, сматра он и подсећа да пољопривредници дају много пара за обавезе према држави, а да од ње добијају премало.

– Прошле године субвенција по једном хектару је била 6.000, а ове само 2.000 динара. Разумем да пара нема, али ово је потцењивање и још се хвале тиме. Нисам ни предао рачуне за ову годину, а нисам до сада конкурисао ни за субвенције код локалне самоуправе. Немам времена да се бавим  папирологијом, а и треба да имам паре да купим нешто – прикључну машину, систем за наводњавање или нешто друго па да после предам захтев и чекам да ми буде надокнађен један део. Верујем да то може и другачије да се реши. Не може се стално говорити о пољопривреди као нашој развојној шанси а да се при томе не стварају услови да она то заиста и буде – каже Лукић.

Он истиче да без праве помоћи државе пољопривредници који имају мале поседе неће успети да опстану. Ако се однос према сељацима промени биће и нових пољопривредника уверен је Лукић.

В. Ст.

Знање услов за богатији род

– Настојим да се стално усавршавам. Зими, када има мање посла, читам стручну литературу, трудим се да сазнам шта има ново у узгоју поврћа. Мора да се иде у корак са новим технологијама јер без тога нема веће производње. На својим парцелама редовно примењујем сву потребну агротехнику. Годинама успешно сарађујем са лозничким “Пољосаветом” и то ми много значи – каже Мирољуб Лукић.