НАШИ СМО – Јаго
Отело је данас болно савремен… Нажалост, око нас је пуно таквих људи попут Јага који прокламујући и глумећи да раде за добро заједнице, за добро свих нас, раде искључиво за своју корист и властиту добробит – ово су речи хрватске редитељке Ивице Бобан уочи премијере “Отела” на Дубровачким летњим играма. Не знам да ли је, а волела бих да јесте, за ову мисао била инспирисана и најновијим дешавањима у својој земљи. Скоро сам сигурна да јесте, јер она је уметница, а тај сензибилитет не трпи јефтине представе. Чак верујем да је већина мислећих људи и тамо и овде са гађењем посматрала како се поново овај трусни простор дрма под теретом злих духова прошлости. Зато су, бар ја јесам, грађани Србије са олакшањем дочекали забрану Александра Вучића својим сарадницима да одговарају на будалаштине које долазе из Хрватске. Поготову што је у тим одговорима било мање државничке мудрости, а много више театралног бусања за аплауз на домаћој сцени.
Пре неки дан премијер је рекао да му је било много тешко да оћути и истрпи све што се са те стране могло чути у протеклих седам дана. Зашто? Па неко мора бити паметнији у овој ситуацији. Зашто то не бисмо били ми? То ме подсети на омиљени део из једног романа у којем се описује сцена из Балканског рата негде на граници са Бугарском. Ушанчени и они и ми, а стиже Васкрс. Бугари нашима пошаљу сандук пун измета уз поруку “Срби, срећан вам Ускрс”. Наши им узврате сандуком пуним хране и поруком “Бугари, срећан и вама Васкрс, шаљемо вам оно што имамо и што ми волимо да једемо”.
То је Србија коју волим, која је најбоља када на зло одговара добротом и духовитошћу. Када глупост исмеје и обесмисли. Тако се ми, понекад, бранимо од наших Јага. Не кажем да их због тога има мање, или да се само тако може против њих, али бар је утешан тренутак у којем замислите како мора да им је тешко што су ухваћени у лажи, глупости или са прстом у пекмезу. Сад, неко ће рећи: Заболи их уво. Али није баш тако. Духовитост ослобађа од страха и, бар када је политика у питању, боље објашњава стварност од било какве учене методе. А људи су увек исти, с времена на време дозволе понеком Јаги да манипулише њиховим осећањима, да исплива где не треба и да управља њиховим животима. Зато су увек актуелни и Нушић и Домановић и Шекспир. И Крлежа наравно, иако смо први пут сада успели да му доскочимо (?) на ону чувену: “Сачувај ме, Боже, српског јунаштва и хрватске културе”.
Дакле, Хрвате треба оставити да на миру промисле о свему што долази од њихових политичара. Ако они немају већих проблема од Србије, благо њима, неће имати муке за кога да гласају. Није на нама да их бранимо од њих самих. Нека добију власт какву заслужују, и ми смо нашу.
Зато ћутање на усташке покличе није мера нашег страха, него стварања услова да се боље чују. И у Загребу и у Београду и у Бриселу и на сваком другом месту где се такве ствари морају осудити, а Јагу учинити смешним и трагичним само за себе.
Ако препознајемо Јагу, Отело је у овом случају народ, а ко је Дездемона? Је ли то истина, варљива балканска категорија, која је често поткусур у настојању неког Јаге да намагарчи Отела. Некада је то била Бугарска коју су потезали наши властодршци увек пред некакво поскупљење, бар се тада тако чинило, данас су то једна другој Хрватска, Србија и БиХ. Кад затреба неки спин, ако ништа друго не упали, то би могло. Извређамо се, повредимо старе ране, све поскупи, а живот појефтини.
И још нешто, у вези са оном увредом да смо мали народ, шака јада. Извините, а ко је први у Европи ослободио свој град од Немаца у Другом светском рату и то на најцивилизованији могући начин. Били смо велики када смо то шмекерски урадили и били смо мали када смо то сакрили прво од себе па и од остатка света.
Негде између те две чињенице крије се и истина о нашој величини. Не треба нама хрватски Јаго да бисмо знали меру наше памети.
Зорица Вишњић
