НАШИ СМО – Радовање
Србија је на ОИ у Рију направила резултатско чудо. Са две златне, четири сребрне и две бронзане медаље српски спортисти су остварили најбољи резултат од осамостаљења државе. Од сто троје спортиста који су учествовали на ОИ, чак њих 54 враћа се са медаљом око врата. Давор Штефанек је Србији донео медаљу у рвању после 32 године и то златну, сјајни ватерполисти су освојили злато, једину медаљу која им је недостајала. Свет такву доминацију у ватерполу до сада није видео. Србија је олимпијски победник, светски и европски првак, победник Светске лиге и Светског купа. Сјајне одбојкашице освојиле су сребрну медаљу, прву за нашу земљу на ОИ, сребром се окитила и млада теквондисткиња Тијана Богдановић, као и кајакаши – тандем Марко Томићевић и Миленко Зорић и то је после 32 године прва медаља у том спорту. Сребро златног сјаја у Србију су донели и наши кошаркаши и тако још једном показали да се у нашој земљи, после Америке, игра најбоља кошарка на свету. Феноменалне су биле наше кошаркашице које су освојиле бронзу, као и Ивана Шпановић која је после 60 година донела медаљу српској атлетици. Силно је, како је рекла, желела да на победничком постољу запева химну Србије, и тужна је због тога што није успела. Али, рекорд Србије са 7,08 метара велики је резултат и још једна потврда изузетног потенцијала Шпановићеве. Не треба заборавити ни остале наше спортисте који овог пута нису , нажалост, освојили медаље, али учинили су све да до њих стигну. О томе најречитије говоре сузе Новака Ђоковића после пораза у првом колу тениског турнира. Истакао је да је поносан што је био део ове екипе. Нису успели стрелци који су нам донели много медаља са бројних великих такмичења, пливач Велимир Стојановић, теквондисткиња Милица Мандић, атлетичар Михаил Дудаш који је одустао због повреде и то му је, како је рекао, сломило срце, али сигурно ће нас обрадовати на некој наредној великој спортској манифестацији. Трудили су се српски спортисти да на најбољи начин представљају нашу земљу и успели су у томе без обзира на то да ли су освојили медаљу и или не. У Олимпијском селу међу нашим спортистима владало је право другарство. Селектор кошаркаша Саша Ђорђевић истакао је да су медаље биле сан српских спортиста и да су до њих стигли зато што су бодрили и подржавали једне друге, што су били једни уз друге када им је било најтеже, али и када су освајали одличја.
– Они су наше национално благо и имам трему – рекао је пред полазак пилот Ненад Исаковић, капетан авиона који је вратио наше спортисте у Србију.
Управо тако. Вратили су нам наши спортисти осмех на лица, донели су нам много радости и учинили да на тренутак заборавимо свакодневицу пуну брига, стреса, немаштине. Показали су да смо спортска нација. Учинили су то небројено пута до сада и ако их држава буде подржала на прави начин, чиниће то и убудуће. Спорт је најбржи, најједноставнији и најјефтинији начин промоције једне државе, али и локалне самоуправе. Ниједан динар уложен у спортску инфраструктуру, струњачу, атлетску стазу, чамац, базен, лопту, мрежу није бачен. Он ће се једног дана вратити – кроз здравију нацију или кроз медаљу, али кроз радост, свакако. И сваки пут када кажемо да у Србији има много талентоване деце – нових Теодосића, Јокића, Шпановићки, Богдановићки, треба да знамо и да пут до њиховог успеха води преко неког заинтересованог наставника и наше жеље да им то и омогућимо.
И на крају код нас не може ништа да прође а да се не води полемика о томе ко је најзаслужнији за успехе, ко је дао или није дао паре. И зато нека свима буду порука речи Иване Шпановић “Пустите нас да будемо оно што желимо, волимо и радимо пуног срца. Једноставно и скромно – да будемо спортисти”. А, ми навијачи могли би само да додамо – а нас пустите да се само радујемо.
Владимир Станимировић
