АКТИВИЗАМ ОСИ: ОКРЕНИ СЕ, ПОКРЕНИ СЕ (3) – За промене је потребна жеља

АКТИВИЗАМ ОСИ: ОКРЕНИ СЕ, ПОКРЕНИ СЕ (3) – За промене је потребна жеља

goca 5

Гордана Рајков, председница Центра за самостални живот особа са инвалидитетом Србије у интервјуу ЛН говори о значају и дометима активизма ОСИ и истиче да он почива на вери о достојанству и равоправности и жељи да се стање мења

Крилатица светског инвалидског покрета, коју истиче и Ваша организација је “Ништа о нама без нас”. Иако она све говори, ипак, на основу Вашег искуства, зашто је то важно увек наглашавати?

– И наше али и искуство инвалидског покрета у свету говори да су се ствари мењале набоље за особе са инвалидитетом само онда када су саме особе са инвалидитетом схватиле да у томе морају да учествују. Ја сам у то чврсто уверена, јер политика и на националном и на локалном нивоу нама се, као особама са инвалидитетом, свакако бави пошто доноси законе и креира мере које утичу на наш живот. Наш је избор да ли хоћемо да се то дешава мимо нас или да и сами узмемо учешћа у томе. Ја мислим, да је, наравно, боље да и ми у томе учествујемо јер се ради о нашим животима и квалитету живота који бисмо желели да имамо.

Уосталом, то је и разлог због чега Конвенција УН о правима особа са инвалидитетом, коју је наша земља усвојила још 2009. године, у свом члану 4. говори о томе да су државе обавезне да обезбеде услове за особе са инвалидитетом, да узму учешћа у креирању политике и свих мера које се односе на особе са инвалидитетом. Штета је што релативно мали број људи има свест и знања о томе, а још мањи број од оних који нешто о томе знају, хоће да се покрену и ураде нешто и сами.

Ове године навршава се две деценије од оснивања Центра за самостални живот особа са инвалидитетом Србије. У протеклих 20 година утицали сте на бројне законске одредбе које се тичу положаја особа са инвалидитетом, али и на мењање свести друштва о значају тог питања. Шта сматрате посебним успехом, а која питања и даље стоје отворена?

– У ових 20 година Центар је своје активности реализовао углавном преко пројеката којих је било више од 70  из различитих области, почевши од промовисања и “пилотирања” услуге персоналних асистената па до пројеката који су се односили на питања сиромаштва ОСИ, па до питања жена са инвалидитетом, различитих истраживања и  изградњу капацитета наше организације. Центар је пре свега допринео прихватању социјалног приступа инвалидности и промени односа према особама са инвалидитетом у Србији, које се бар од стране јавне политике све мање посматрају као пасивни примаоци туђе бриге и милостиње, а све више се сматрају активним, равноправним грађанима којима друштво мора осигурати једнаке могућности за пуно учешћæе у свим сферама друштвеног и политичког живота. Нажалост, то је могуће постићи само тамо где пре свега саме особе са инвалидитетом верују у то и не виде себе само као “сироте мале хрчке”, већ желе да граде своје достојанство и остварују своја људска права, развијају своје потенцијале и желе да и сами дају свој допринос друштву.

Мислим да смо доста утицали и на прихватање социјалног приступа у активностима многих организација ОСИ, а покренули смо и девет нових локалних организација Центра, које су међу најактивнијим организацијама ОСИ у својим срединама.

Колико су особе са инвалидитетом и њихова удружења обучени за такав приступ?

– Ми покушавамо да радимо на томе, одржали смо преко хиљаду семинара и радионица у региону Балкана и у преко 50 градова Србије, ширећи знања за подизање свести о приступима инвалидности, филозофији самосталног живота, међународним и националним документима, односима са јавношћу, вештинама заступничког рада, дискриминацији и посебно двострукој дискриминацији жена са инвалидитетом. Нажалост, све је мање особа са инвалидитетом које желе да учествују на обукама, радије одлазе на различита окупљања која обезбеђују забаву за један дан, а након тога у њиховим животима и даље се ништа не мења. Друштвене мреже које неоспорно дају велике могућности за размену искустава и знања, много више се користе за критику свега и свачега, али да притом нико од критичара нема идеју шта би могло да се покрене и промени. Ипак, оно на шта смо посебно поносни јесу промене на које смо утицали, а које су утицале на побољшање квалитета живота особа са инвалидитетом. Окупљени око једне нове идеје и новог начина рада, многи људи са инвалидитетом су унапредили квалитет свог живота, стекли нова знања и вештине, повратили самопоуздање и своје достојанство. Све смо мање невидљиви грађани и не прихватамо да зависимо од добре воље појединих доносилаца одлука, захтевамо остваривање својих људских права, јер ако сами себе доживљавамо као зависне и немоћне особе, тако ће нас и други доживљавати. Позитивни ефекти на квалитет живота корисника осликавају се кроз наша искуства, сазнања да свој живот можемо организовати другачије и боље и дају нам снагу и мотивацију да и даље развијамо своје могућности и потенцијале. На тај начин постајемо “модели” и примери за друге особе са инвалидитетом, да је могуће из пасивне улоге “посматрача свог живота” кренути у акцију и почети заиста да живите свој живот.

Могућности за самосталан живот особа са инвалидитетом су, можемо без претеривања рећи, и мера цивилизацијског напретка једног друштва. Где смо ми ту и као друштво и као појединци?

– Кроз свој пилот пројекат организовања Сервиса персоналних асистената, као иновативне врсте услуге за социјалну подршку особама са инвалидитетом, Центар је не само представио и показао да је овај вид подршке неопходан и могућ, већ је, такође, значајно допринео унапређењу квалитета живота особа са инвалидитетом који су били корисници ове услуге. Тренутно у Србији могућности за самосталан живот особа са инвалидитетом постају све боље, почевши од обезбеђења основног предуслова као што је сервис персоналних асистената који је данас као услуга социјалне заштите део Закона о социјалној заштити и који данас финансирају локалне самоуправе у десет градова Србије, за преко 200 особа са инвалидитетом корисника ове услуге. У Србији данас постоје и четири званичне организације за пружање ове услуге, а још три је у процесу добијања лиценце. Центар је акредитовао и званичан програм за обуку персоналних асистената, који је већ реализован у 14 градова Србије, а преко 250 особа добило је званичне дозволе за обављање послова ПА од Републичког завода за социјалну заштиту Србије. Оно што још увек није постигнуто до краја је схватање самих особа са инвалидитетом чему ова услуга служи и колике могућности пружа за постизање што веће самосталности. Наравно, осим овог основног предуслова, за самосталан живот неопходна су и помагала одговарајућег квалитета, приступачна животна средина која укључује и физичку приступачност и приступачност информација и комуникације и основна социјална сигурност. Иако помаци у овим областима постоје, још много посла је пред нама, а он неће моћи да се заврши ако саме особе са инвалидитетом у својим срединама не буду инсистирале на томе, нарочито на стварању приступачне животне средине, а на шта локалне самоуправе обавезује и постојећа законодавна регулатива.

Пројекат за јачање политичког учешћа особа са инвалидитетом у Србији, који сте покренули, наишао је на добар одзив у Скупштини Србије. Да ли је он и даље актуелан с обзиром на то да су у међувремену били ванредни избори и да ли је он примењив и на локалном нивоу?

– Да, наравно, овај пројекат и даље траје, међупарламентарна радна група за особе са инвалидитетом која је  основана у децембру прошле године, наставиће да ради  и попуниће се новим члановима како из ранијих, тако и нових парламентарних странака. Свакако ћемо пратити и доношење или измене законске регулативе, и наставити да дајемо своје предлоге за амандмане које треба да у законима обезбеде што бољи положај особама са инвалидитетом. У оквиру овог пројекта, успели смо чак и да утичемо на прихватање одређених промена које је усвојила Републичка изборна комисија како би се омогућио бољи приступ изборном процесу за особе са инвалидитетом и наставићемо да радимо на томе. Овај пројекат осим на нивоу Републике, примењује се и у пет градова Србије – Новом Пазару, Пријепољу, Кладову, Бору и Неготину. Успеси у појединачним градовима се разликују, али ми ћемо се и даље трудити да постигнемо што боље резултате и допринесемо бољем повезивању локалних власти и организација ОСИ и унапређењу њихове даље сарадње, а за добробит свих особа са инвалидитетом у њиховим заједницама.

Покрет

Ако не будемо имали нових младих снага и активиста, нисам сигурна у ком правцу ће се даље развијати покрет. Волела бих да покрет јача и да постанемо истинска снага која ће бити равноправан саговорник властима у Србији, како бисмо могли заиста постићи да се “ништа о нама, не дешава без нас”. Порука коју бих желела да упутим особама са инвалидитетом јесте да би било добро да се повремено сви сете да “стоје на раменима” свих људи који су радили пре њих, да би се створили услови и права која имају данас, јер она нису одувек постојала, неко се за њих морао изборити. Треба да наставе да воде покрет како би они који тек дођу имали “рамена” на којима ће стајати и борити се даље.

З. Вишњић

slike_vesti-logoi-ministarstvo_kulture

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )