НАШИ СМО – Воденица
Од свих приповедака које је написао Милован Глишић, сасвим сам сигурна да је најпопуларнија била и остала „После 90 година“ по којој је снимљен и филм „Лептирица“. Глишић је у њој описао најчувенијег српског вампира Саву Савановића, врло преког човека који се повампирио и пуних 90 година ноћу давио воденичаре. Када су се мештани Зарожја окупили и глоговим коцем пробили трбух вампира из његових уста је излетела лептирица која је још неколико година давила децу по њиховом селу. Шта би весели Сава рекао када би се поново вратио у своје село које се свело на омање насеље а његова воденица оронула. Можда би покушао да нађе „сировине“ у граду, али би се брзо разочарао, јер су његово место заузели неки други „вампири“ и „лептирице“ које даве народ и који су исисали све што се могло. Једино што би му преостало је да се склони под окриље свог трулог сандука и чека нека боља времена која његовим мештанима стално обећавају. У Глишићевој приповеци Сава се вратио после 90 година, а неки данас, у реалном свету, призивају покојнике који су деведесетих година довели зло и беду у Србију, призивају људе који су нам донели санкције, дали крила криминалцима, створили тајкуне, призвали рат и на крају бомбардовање. Па, рећи ће неко, никога они не призивају јер су они ти који и данас одлучују о судбини овог народа. Али све се заборавило јер памћење је код народа кратко, а код њих језик дугачак, па речима, којима стално стварају напетост, замагљују истину.
Ових дана говори се о рехабилитацији бившег председника Србије а потом Југославије, подстакнутом хашком пресудом Радовану Караџићу у којој се наводи да „није било довољно доказа да се Слободан Милошевић сагласио са планом „стварања етнички чисте српске територије“. При томе се прешло преко навода да је Милошевић босанским Србима током рата обезбеђивао помоћ у људству, опреми и оружју. Али, оно прво је било довољно некадашњим Милошевићевим саборцима и садашњим Вучићевим министрима, Александру Вулину, некадашњем „јуловцу“, и Ивици Дачићу, који годинама уназад ни гроб свог некадашњег лидера није смео да посети, да изјаве да је он тиме ослобођен сваке кривице за ратне злочине и да је његова политика била исправна. Дачић је подржао и идеју некадашњег министра Мркоњића, да се Слоби подигне споменик а ковчег са посмртним остацима из Пожаревца премести у Алеју великана. Због тога су добили пацке од премијера на седници владе која се залаже за улазак у Европску унију, а ту се покојни Слободан никако не уклапа. Очигледно су се министри занели дешавањима у суседству у којем се рехабилитују разноразне контроверзне личности па би хтели и они мало да се поиграју. Али, ништа то није чудно, још ће се дизати споменици као код комшија убицама и фашистима, још ће ослобођени хашки оптуженици блатити убијеног премијера Зорана Ђинђића на телевизијама са националном фреквенцијом.
Наравно, сада први човек владе, који је крајем деведесетих био министар за инфомисање, већ одавно је раскрстио са деведесетим и не жели да им се враћа. Неће човек да се стиди кад не мора, може му се. Може му се и да у тек конституисаној Скупштини Србије исмева и блати опозицију, такву каква је, и то све кроз дрски смешак и буран аплауз коалиције и аминовање председнице Скупштине. Наши смо, нећемо једни на друге без обзира на кршење пословника. У игри побеђује онај ко има бољу тактику комбиновану са триковима. Стално стварање напетости, претње ванредним стањем, реконструкција владе, па нови избори, па нови почетак са старимновим сарадницима, па сто дана, па реконструкција и тако укруг. А у ствари, све то и није важно, само нас кошта, пошто се за све пита само један човек.
Глишић у приповеци „После деведесет година“ каже: „Због тога Зарожани нису могли више да нађу воденичара. Доводили су и попа да освешта воденицу, све узалуд. Млели су помало дању, али то није могло да задовољи потребе села, поготово што је воденица имала само једно витло“.
Верица Мићић
