КАДА ЋЕ ШАНСА ДА ДОБИЈЕ ШАНСУ (1) – Да ли знамо шта хоћемо?

“Лозничке новости” од овог броја покрећу серијал текстова о пољопривреди као великој развојној шанси Србије, али и Лознице. Циљ пројекта је да се у Лозници отвори јавна дебата о положају пољопривреде и пољопривредника у контексту вишегодишњих  констатација свих досадашњих власти да је пољопривреда развојна шанса  Лознице и званичних извештаја који показују да је пољопривредна производња у Лозници екстензивна, а да се лозничка села драматично празне. Желимо да кроз разговоре са пољопривредним стручњацима, економистима, пољопривредницима и представницима локалне власти сагледамо постојеће стање и укажемо на одрживе перспективе развоја

Могли бисмо да хранимо пола Европе – колико ли смо пута чули ову крилатицу када се помене српска пољопривреда. Нема републичке владе која није као важан део стратегије развоја истицала пољопривреду. Улагање у пољопривреду је улагање у бољу будућност Србије – често говоре политичари. Кажу, пољопривреда је перјаница извоза и развојна шанса Србије, али када се загребе по површини, извиру бројни проблеми  који не иду у прилог овој тврдњи. Бели лук и пасуљ увозимо из Кине, свиње из Мађарске, Хрватске, па и из Бразила. Србија извози воће и поврће у вредности више десетина милиона долара годишње и међу највећим је светским произвођачима малина, вишања и шљива, али није ни у првих двадесет земаља када је реч о цени по којој их продаје. Малине које продају Белгијанци десет су пута скупље од наших, али  то не значи да су белгијске малине десет пута квалитетније већ је реч о томе да је 93 одсто српског извоза малина смрзнут производ који најмање вреди. Србија је прошле године извезла чак стотину хиљада тона малине и по томе је била на првом месту у свету, али  по заради није била ни близу врха.

Са учешћем од један и по одсто у светском извозу кукуруза Србија је међу десет највећих извозника у свету, али ни ово није право мерило стања у српској пољопривреди јер се као мерило успешности пољопривреде једне земље узима сточарска производња и по томе би сточарство у укупној пољопривредној производњи требало да заузима  најмање 50 одсто, а у Србији је то мање од трећине са тенденцијом даљег пада. Србија због вакцинације свиња против свињске куге већ годинама не извози свиње у ЕУ али питање је и коју би то свињетину извозила када је нема довољно ни за сопствене потребе. Број свиња, али и говеда и живине  у константном је паду. Недавно је свињско месо у месарама поскупело за 40 одсто, а кланичари су то правдали повећањем цена у откупу на 200 динара, али нису рекли да су они и до сада “скидали кајмак” јер су доскоро куповали свиње у класи (од 80 до 120 килограма) по цени од 130 до 145 динара, као и да су и тада цене меса у радњама уклакулисали на откупну цену од 200 динара. Поред ниских цена, узгајивачи су на наплату чекали од 30 до 60 дана, што је додатно отежавало њихов положај. Због високе цене хране бележили су огромне губиитке тако да су многи, поготово мањи узгајивачи , одлучили да одустану од това или драстично смање број товљеника.

Цене су вечита непознаница

Пшеница је овог лета родила као никада до сада. Са око 600.000 хектара скинууто је око три милиона тона. У просеку пет тона по хектару (тако је било и у Лозници) што је највећи забележени просечни принос ове житарице у Србији. Али шта то вреди када су је млинари откупљивали по цени од 14 динара, за чак четири динара мање него прошле године. Реална цена истичу пољопривредници, била би 20 динара по килограму – могли би да покрију трошкове и да нешто мало зараде. Ни ове као ни прошле године Републичка дирекција за робне резерве није откупљивала пшеницу. Држава не жели да се меша правдајући се да је тржиште отворено и да је засновано на понуди и потражњи.

Солидно је родила и малина, али су откупне цене биле далеко ниже него лане, а тек са купином је посебна прича. На почетку су је власници хладњача откупљивали по цени од 40 до 50 динара, да би се откупна цена, како је време одмицало, смањивала и дошла до понижавајућих 20 динара што није довољно ни да се покрију дневнице берача. Разлика у субвенцијама између ратара у Србији и њихових колега у Европи је “као небо и земља”. У Европи чак 40 одсто прихода једног фармера долази од субвенција државе – а то је по хектару у просеку 385 евра (у Хрватској је то 380 евра), док је у Србији шездесетак евра.

Недоследност политике према селу

Села су све празнија јер млади уместо неизвесности, тешког рада и мале зараде у пољопривреди радије одлазе у градове у потрази за послом. Све је више запарложене земље, а све мање површина које се култивишу. У Србији је око 3.800.000 хектара пољопривредног земљишта, а преовлађују поседи мале величине – од два до пет хектара (преко 50 одсто). У Лозници пољопривредно земљиште заузима 59 одсто или 36.859 хектара (од 61.221 хиљаду хектара на колико се град простире), у његовој структури преовлађују оранице и баште, један мањи део је под воћем, а остало су пашњаци и ливаде. Мала газдинства у Србији буквално одумиру. За последњих неколико година нестало је чак 100.000 газдинстава (било их је око 600.000), док је у Лозници тај број смањен са 9.115 на 5.280. Велики произвођачи ће се снаћи, али средњим и малим пољопривредним газдинствима неопходна је помоћ државе, како путем субвенција, тако и у знању и примени нових технологија. Власт на субвенције гледа као на трошак и правда се да пара нема, а то се види и из константног смањивања аграрног буџета у Србији. Стручњаци сматрају да је то потпуно погрешно  и истичу да је субвенција инвестиција. То показује и суфицит који наша пољопривреда и са овако малим подстицајима има у трговини са светом. Истичу да без систематске подршке државног буџета мали и средњи произвођачи тешко да могу опстати. Неопходна су велика улагања  да би се пољопривреда развијала и то не само од стране инвеститора и пољопривредника већ и од државе у смислу подстицаја и подршке пољопривредницима. Међутим, уместо да дође до повећања  субвенција, Уредбом Владе Србије о расподели подстицаја у пољопривреди у овој години субвенције за ратарску производњу смањене су са 12.000 на 4.000 динара по хектару, док су субвенције у сточарству остале на прошлогодишњем нивоу иако статистички подаци показују да је број стоке у Србији у последње две деценије опадао по годишњој стопи од три до четири одсто.

Пољопривреда јесте развојна шанса Србије –  слаже се већина стручњака, али и истиче да је велико  питање да ли ћемо је искористити како бисмо достигли ниво водећих пољопривредних земаља у Европи.

Све ово говори о недоследности у политици према пољопривреди и зато желимо да на то укажемо реализацијом пројекта “Када ће шанса да добије шансу”. Истовремено, овај пројекат би на конкретним примерима требало да покаже да ли Србија греши што панично јурећи стране инвестиције пренебрегава могућност да већим улагањем у мала пољопривредна газдинства обезбеди њихов опстанак, већу упосленост и веће пореске приходе и тако заустави даљи раст миграција и погубног демографског дефицита (Лозница је за мање од десет година изгубила десет одсто становништва, а процене демографа су да ће Србија до 2.050 године остати без два милиона људи). Важно је напоменути да се овим пројектом не доводи у питање потреба државе за страним инвестицијама, само се жели критички сагледати постојеће стање и испитати економска страна две концепције.

Поглед у небо

Фабрика под ведрим небом, како се често каже за пољопривредну производњу, у Србији у буквалном смислу зависи од метеоролошких прилика. Због тешког материјалног положаја  пољопривредника само мали број ораница покривен је противградним мрежама. Због беспарице се само један одсто пољопривредника одлучује да осигура своје њиве.

Наводњавање је, такође, велики проблем, а по броју наводњаваних хектара на последњем смо месту у Европи (свега један одсто, а у свету је просек 15 одсто) тако да приноси  на највећем броју њива  више зависе од природе него од пољопривредника. Оранице се обрађују застарелом механизацијом, старом у просеку двадесет година, а за набавку нових сељаци немају пара. Због тога су и губици у жетви велики – око пет одсто, док је тај просек у свету један одсто.

В. Ст.