БАЊА КОВИЉАЧА – Тужне приче бањских вила

Колико је почетком прошлога века Бања Ковиљача била значајно место, сведоче и бањске виле које су  плениле архитектонским решењима и лепотом која се упркос деценијама пропадања и данас препознаје. Овогодишњи почетак сређивања бањске дворане Кур-салон  и најава да ће почети и санација вила “Босна” и “Ковиљача” пробудиле су наду да можда боља времена долазе и за бањске виле

Охрабрење за лепшу будућност стигло је од државе на крају 2013. када су одлуком Владе Србије статус спо-меника културе добиле бањске виле “Бенкара”, “Анкица”, “Катарина”, “Даница – дом Вујића”, “Гучево”, “Здравље”, “Сунчица”, “Цер” (“Десанка”) и “Вила доктора Петровића”. Бањске виле подигнуте су у два периода с почетка прошлог века, од 1902. до 1912. и од 1920. до 1940. године, углавном за средњу класу, чиновнике, официре, краљевске наложнике, апотекаре, власнике фабрика, угледне лекаре из Шапца и Београда. Међутим, после Другог светског  рата унутрашњост  многих вила је  преграђивана и оне су претваране у више станова што је нарушило оригинални ентеријер. Деценије неулагања учиниле су своје  па су многе у лошем стању.

Одузели па упропастили

У Заводу за заштиту споменика културе ”Ваљево” не знају да ли је и колико вила враћено некадашњим власницима, односно њиховим потомцима, јер “и не улазе у то”, али кажу да би ускоро требало да буде послат предлог да још неколико вила у Бањи Ковиљачи добије статус споменика културе. Завод је иначе 2006. урадио елаборат “План заштите и ревитализације градитељског наслеђа” за потребе израде Програма генералног плана Бање Ковиљаче у коме је побројано више од 40 вила, а једна од вила које су “утврђене за споменик културе” је и “Гучево” као “пример грађанског академског градитељства, због архитектонских вредности значајно је остварење у наслеђу бања Србије”. Саграђена је као мањи пансион са собама за издавање гостима. Претпоставља се да је подигнута између 1904. и 1907. године када је власник имања био предузимач Рака Аћимовић. Гардијски официр краљеве војске Милан Кандић купио је 1923.  део земље зване Лучица, а 1928. још један део имања на истој земљи са вилом “Гучево”. Кредитом који је добио као носилац ратних признања и одликовања обновио је вилу за издавање бањским гостима. Уз вилу су подигнуте и пратеће зграде, летња кухиња, трпезарија и оставе. То је једна од најстаријих вила у Ковиљачи, позната са многих старих разгледница, али је неодржавањем изгубила на репрезентативности. Миланов син Александар Кандић каже да је његов отац у вили имао 12 соба за издавање, и да их је држао до 1948. године.

– Пошто је имао земље у Прњавору, наређено му је да се ње одрекне, а да му вилу неће дирати, али да је реновира. Пансион је реновирао, радио још годину и онда су вилу одузели, а 35 ари плаца нису. Отац је земљу обрађивао све до 1957. године када му је и она одузета. Судио се и касније је за ту земљу добио неку надокнаду. Поднео сам захтев да ми се “Гучево” врати, али су ме одбили и рекли да то не може пошто су станови у њој продати већ могу добити новчану надокнаду. Требало је да исплате у јануару ове године, али држава нема пара па је то одложено на две године. У вили су четири станара, а ћерка једног станара је откупила фактички пола зграде и средила је, кров, пластичну столарију, фасаду, углавном пола зграде је сређено, а пола је пропало – каже он.

Од поноса до срамоте

Према речима мр туризма Данијеле Милутиновић, пре петнаестак година Завод за заштиту споменика културе из Ваљева заинтересовао се да за старе бањске виле уради регистар у коме су пописани сви објекти који би могли бити заштићени као културно добро. Од 2003. добијен је списак од скоро 90 вила које су поменуте у посебном елаборату, али нису обезбеђена средства ни дате смернице како да се власници или корисници  понашају при њиховом коришћењу.

– Оне јесу стављене под заштиту, неке су враћене власницима, као некадашњи хотел “Београд” и истоимена вила, који су били у склопу ХТП “Бања Ковиљача”,  али постоје и виле које су одузете после рата, као “Бенкара”, “Дрина”, “Гучево”, “Здравље” и друге које су и даље објекти социјалног становања. Не зна се шта ће бити даље са станарима, да ли ће им се обезбедити други смештај, а проблем је што они само користе и буквално хабају те објекте, а ништа не улажу у одржавање и не подлежу никаквим казненим одредбама. Мало је бања које имају толико богато културно наслеђе, које је од почетка рађено плански, а те виле су пројектовали тада најпознатији архитекти Европе Милан Минић, Никола и Олга Красномир, Драгутин Кнежевић, Милоје Милановић и други, људи који су обележили једну градитељску епоху Србије. Тада ништа није било препуштено случају. Свака од бањских вила има свој живот и  историју, традицију, породице. Те виле су градили престижни, богати људи тога доба, а интересантно је да су баш изабрали  Бању Ковиљачу коју је волела и породица Карађорђевић па је постала једна од наших краљевских бања. Треба наћи начина да буду сачуване, бар у пристојном облику и ставити их у туристичку понуду, да се то културно и историјско благо сачува и остави  будућим генерацијама – каже она.

Некадашњи украси Бање Ковиљаче век касније су у веома лошем стању и пропадају наочиглед свих. Можда би им се уз помоћ надлежних могао поново удахнути живот, систематским уређивањем, обнављањем, решавањем права  и обавеза оних који их користе да их уз одређену подршку и чувају и санирају. Дуго се туризам помиње као једна од три кључне тачка за развој Лознице, а одскора се чује да ће Ковиљача добити “снажну подршку” државе па су можда баш преостале бањске виле шанса да се таква залагања покажу на делу и оне постану оно што су некада биле, украс “краљевске бање”. Овим старицама треба помоћ док их још темељи држе.

Т. М. С.