АКТИВИЗАМ ОСИ: ОКРЕНИ СЕ, ПОКРЕНИ СЕ (2) – Хуманошћу кроз живот 

Бивша лозничка гимназијалка а потом професорка српског језика, Драгана Ђунић (56), отиснула се деведесетих година у Швајцарску, заљубила се, родила двоје деце, у 45. уписала се на студије француског језика и књижевности, завршила их, написала две књиге и сав приход од продаје наменила деци, жртвама рата. Годишњи одмор користи да у Бањи Ковиљачи као волонтер, организује радионице за децу са сметњама у развоју

После 26 година живота проведених у Швајцарској, Лозничанка Драгана Ђунић више не осећа носталгију према свом завичају, али део годишњег одмора последње  две године проводи у Бањи Ковиљачи организујући три пута седмично радионице за децу са сметњама у развоју у Специјалној болници за рехабилитацију.

– У Швајцарској сам радила као васпитачица са  децом са сметњама у развоју и то је најлепше искуство које сам имала. Научила сам важну лекцију у животу коју су ми дала та драга дечица и њихови родитељи. Прошле године у Бањи сам упознала две девојчице, које су дошле на лечење, Магдалену и Тамару, са којима сам се дружила и помагала им око српског и француског језика, и тако се родила идеја за покретање радионице. Наишла сам на подршку и разумевање запослених у болници који су ми несебично помагали, као и  родитеља. Сви запослени у Специјалној болници су савршени професионалци који се одликују високим степеном хуманости – прича нам Драгана.

Каже да се пуно дружила са родитељима и да из Бање носи само лепе утиске. Од мајке чија је кћерка била у њеној радионици добила је на поклон две бројанице које је сама урадила, као израз захвалности што је њено дете било прихваћено.

– Гест, који греје душу…. Ево, на руци ми стоје ове две лепе наруквице, носим им и много ми значе – каже она.

Драгана, бивша лозничка гимназијалка, завршила је Филозофски факултет у Сарајеву, одсек књижевност, радила је као професорка српског језика у основним школама „Кадињача“ и „Жика Поповић“ и то у сталном радном односу, а  у Швајцарску је отишла деведесетих година у посету пријатељима где је упознала и свог будућег мужа који је по националности Италијан. После неколико година брака остала је сама са двоје деце, Стефаном и Катарином, радила је као учитељица у  граду Веве, који је од Лозане где су живели удаљен тридесетак километара. Морала је путовати, на послу је остајала цео дан па су њена деца све мање времена проводила у учењу што се одразило и на успех у школи. Да би изашла из зачараног круга, после дугог размишљања решила је да се упише на факултет, тражила је и добила стипендију и положила врло захтеван пријемни испит.

– Студирала сам модерни француски језик и књижевност на универзитету за француски језик и литературу. Факултет је близу мога стана, две станице метроом, па смо деца и ја имали исти ритам, тако да сам стизала да их пратим у школи, васпитавам, правим ручак… Наравно, фокусирала сам се на учење и заборавила мој развод брака, а деца су поправила оцене и све је било у реду. И поред тога што су колеге и колегинице били много млађи од мене, а било их је из целог света, то није сметало да се дружимо и учимо заједно. Ето, нужда ме је натерала да студирам – прича нам уз смешак Драгана.

По препоруци професорке  Лорене Андисон, на расписан конкурс на универзитету учествује са приповетком и осваја другу награду и симболичних сто франака.

– Прву награду је добио Швајцарац, који је био на мастеру а ја, са прве године, странкиња, Српкиња, освајам другу награду! – одушевљено истиче.

– Охрабрена наградом и по савету професорке, Драгана почиње да пише на француском језику и под псеудонимом Ана Гард, објављује књигу „Швајцарска је лепа“, која доживљава два издања. Промоцију књиге организовао је Швајцарски културни центар а сав приход од продатих књига Драгана је поклонила деци, жртвама рата. Књига је преведена на српски језик а објавила ју је издавачка кућа „Албатрос плус“ у Београду.

– Пишем о стварима које сам лично доживела и које су  утицале на мене а то је рат и бомбардовање Србије иако сам тада била у Швајцарској. Наравно, ту су и сусрети са људима и њиховим судбинама. Неколико мојих приповедака сам посветила Пјеру, Маријан и Алиси, особама са инвалидитетом, остављеним од своје породице у посебним установама. Дирљиве приче…. Збирка дубоко хуманих прича које страсно у заштиту узимају најслабије, оне које називају „хендикепираним“ и приче у којима се чују јауци бола и револта против суровости рата. Деца са посебним потребама су најрањивији део друштва и наша је дужност да им помогнемо како би искористили свој потенцијал и нашли своје место у друштву као самосталне особе. Нажалост, некима је потребан асистент цео живот – каже  Драгана.

Сада, када су њена деца одрасла, и свако, што је и природно, треба да иде својим путем,  Драгана жели да се врати у Србију, изградила је са својим сином и кућу у Бањи Ковиљачи.

– Не може мени ни Италија ни Швајцарска да замене моју Србију. Срце ми најјаче лупа у мојој домовини. Ја сам одиста патриота и децу сам васпитала да воле Србију – каже она.

Наравно, често би ишла и у Швајцарску у којој су је лепо прихватили. Каже нам да за своје место у Швајцарској мораш да се бориш и то само радом, учењем и поштењем. Она је очигледно, у томе и успела.

В. Мићић