МЛАДЕН МЛАЂО МИЛОШЕВИЋ – Више од поштара
Млађо поштар не доноси само писма и рачуне, он често старијим суграђанима нешто помогне, замени сијалицу, донесе лекове, а некима који живе сами једини је гост и саговорник. У његовом рејону је око сто улаза, односно око 1.400 станова и он зна свако поштанско сандуче или врата, а без пењања степеништем прегази око седам километара
“Има ли данас нешто за мене?”, “Здраво, да ли си се уморио?”, “Где си Млађо?”, тако Лозничани свакодневно поздрављају свог поштара Младена Млађу Милошевића, који 26 година другује са поштарском торбом, а он свакоме љубазно отпоздрави, одговори и размени покоју реч. Његов је стари део града који познаје као свој џеп и где сви знају њега, “њиховог Млађу”, о коме говоре као о добром познанику или кућном пријатељу.
Није планирао да постане поштар, али већ четврт века носи пошту, а у његовом је рејону у коме је 17 година 101 улаз, од којих само шест има лифтове, односно око 1.400 станова. Нешто више од седам километара има да пређе свакодневно од улаза до улаза, без пењања на спратове, јер се ретко дешава да за неки улаз нема писма или друге пошиљке. У свом рејону познаје готово све, осим оних који су као и он прва смена па се не виђају, али зна свако име и презиме, њихов улаз, спрат, врата стана.
– Овај посао је углавном лепо радити, никада није досадно, сваки дан се нешто ново дешава и упозна се много људи. У овом, старом делу града људи још увек сарађују, комшије се познају, помажу, али није тако свуда. Пола рејона у Лозници сам изменио док сам радио на одређено време и дешавало се да тражим некога, питам људе, али комшија не зна комшију. Од почетка рада до сада времена су се променила. Некада смо носили много више писама, али таквог дописивања готово да нема, а разгледнице се појаве само у време годишњих одмора. Наши људи који живе и раде у иностранству још су остали верни томе да пишу честитке за новогодишње празнике и рођендане, иначе, овде је то готово изгубљено. Прошло је срећно време када су сви очекивали поштара и волели да га виде. Данас поштари носе прекршајне пријаве, разне опомене, рачуне, обрадује се још тих мало пензионера којима на кућну адресу носим пензије. Пре 17 година на овом рејону сам имао 350 пензионера којима сам носио пензије, а сад их нема ни 90, лакше им је да новац подигну са рачуна него да чекају. Иначе, кад радиш дуго на истом рејону, људи знају кад долазиш, а и ти када су код куће, и онда је лакше уручити пошиљке – каже Млађо, па прекине причу да поздрави некога или одговори на најчешће питање – “Има ли шта?”.
У поштанској торби данас су рачуни за струју, а свака кућа има бар два, три и за телефон.
Поштарима није сваки дан торба исто пуна, најтежа је понедељом јер се тада носи оно што је предато у петак и суботу, док је уторак “најлакши”. Пошта се мора испоручити у свим временским приликама, па се носи на плус 40 и на минус 20 степени. Доста је препоручене поште која се мора однети лично, а у последње време кренуло је и наручивање робе из Кине, а то буде габаритно, не може да стане у поштанско сандуче него поштар мора да однесе до стана. Деси се да то буде и на петом спрату, а лифта нема у надограђеним зградама, али је доста улаза са интерфоном па се не иде напамет. Иначе, његов мобилни звони 24 сата јер увек има неко нешто да пита или каже. Међутим, Млађо, како га зову, није само поштар.
– Има старијих људи који живе сами, и станова у које само ја улазим кад доносим пошту или пензију. Кад ме виде, обрадују се, некад им заменим сијалицу, дохватим нешто што им је запало испод кревета и слично, купим лекове, наштелујем тв програме, мени није тешко, а њима то значи. Налазим и мобилне телефоне па онда у именику нађем број под тата или мама, јер то обично губе деца, па их враћам. Буду некада људи у депресији и треба им разговор, попричамо, мало се нашалим са њима и буде боље. Зову ме на кафу, колаче, па стало говорим “други пут”, а онда ме људи питају па докле, кад ће више тај други пут? Иначе, кад радим, своје бриге остављам код куће и трудим се да посао обавим најбоље што могу – каже Млађо, чија супруга ради у Пошти, а, како поносно истиче, син Марко, чији је надимак Поштар, завршио је Саобраћајни факултет – поштански саобраћај, годину и по дана чека посао, а ћерка Марија уписала се на електротехнику.
Млађу можете срести свакога дана, крстари по свом делу града, разноси пошту и увек има стрпљења да свакога поздрави, саслуша и уручи пошту. Што рече једна бака – један је Млађо.
Тражили Млађу
Млађо је, како каже, пре шест година, променио садашњи рејон. Тада су реаговали грађани који су сакупили потписе и од Поште тражили да га врати. Нису имали ништа против новог поштара, али су тражили Млађу који је због тога био баш пријатно изненађен. Мислио је да је људима свеједно ко им доноси рачуне и писма, али ипак није. Тражили су Млађу који им је више од поштара.
Т.М.С
