СПОРТОМ ДО ЗДРАВЉА – ШКОЛСКИ СПОРТ (4) – Свако има своје место

Услов за успех у сваком послу, па и у раду са децом, јесте да се свакоме пронађе одговарајуће место. Рад не сме бити шаблонски, већ занимљив тако да држи пажњу, а на педагогу је да пронађе начин како сваки ученик да заслужи добру оцену, сматра Лозничанин Петар Алексић који већ девет година ради у чешком  граду Хебу

Потребно је поставити чврст темељ да би се могло добро градити, тако је и са човеком, сматра Петар Алексић, професор физичког васпитања Хепске слободне школе. Он, као бивши фудбалер, зна значај спорта за правилан развој личности, а свестан је и важности правилног приступа деци да би им спорт постао битан део живота. Као професор и тренер млађих категорија свакодневно се сусреће са много малишана од којих сваки гаји своју посебност.

– Узмимо десет људи и сваки ће бити другачији. Свако од њих има другачији карактер, памет, знање… Ако учитељ, или тренер, није у стању то да увиди, није ни способан да их води, а он је тај који треба да их усклади и од њих створи целину, било да се ради о тиму или о разреду. Не може се радити шаблонски нити гледати колико то новца доноси јер није то најважније. Услов за успех је да се сваком појединцу пронађе место, нисмо сви исти и не можемо сви исто да учинимо, али свако од нас може понешто. У школи због тога моји ђаци сви имају добре оцене јер ја као педагог морам пронаћи сваком детету начин да је заради. Зашто силити некога да уради колут напред, или игра добро кошарку, ако то не може? Постоји нешто друго што може, а ако дете није рођено за спорт, оно може одговарати теорију и заслужити оцену, што је важно јер мора да осети да му није поклоњена – каже Алексић.

Према његовом мишљењу, од тих метода се одступило, са децом се не ради на прави начин и то ствара проблеме друштву. У ^ешкој, као и овде, има деце која избегавају наставу физичког васпитања, али се тај проблем може превазићи правим приступом, објашњава Алексић. Неопходно је децу уводити у спорт још од предшколских дана и првих разреда школе тако да га на време заволе.

– Касно је учити спорту дете од десет година и битно је што раније их навићи на физичку активност, ако желимо здраво друштво. Ако бисмо децу од шест, седам, осам година научили да заволе спорт и тако радили у наредних 15 генерација, добили бисмо здраво, солидарно друштво, здраве родитеље који ће своју децу васпитавати правилно. За то су битни и добри тренери, професори јер, иако је за квалитетан рад неопходна исто таква инфраструктура, у свакоме од нас постоји одређени проценат могућности који неко треба да пробуди. Правилан рад са децом доводи до тог буђења – указује Алексић који је радио и кондиционе припреме Кима Колинса, светског првака на 100 метара 2003. године.

Данас се много тога се постиже новцем, а за децу је боље да знају да су својим радом нешто постигла него да им се купи. Једно време Алексић је водио школу фудбала Омладинац у Лозници са тренерима Момчилом Максимовићем и Дејаном Лекићем и имао је обичај да проверава школски успех својих играча јер се знало да онај ко има слабу оцену не може присуствовати тренингу. Филип Вучетић био је један од полазника Омладинца.

– Иако сам био репрезентативац, место у тиму ми није било загарантовано и сви смо знали да се оно мора заслужити. Код Петра си морао поштовати саиграче, ниси смео имати скупе копачке јер нису сви могли себи да их приуште, морао си бити део тима. Ми нисмо били скуп одличних играча, али је он умео из нас да извуче најбоље тако да смо постали шампионска екипа. Wегови тренинзи нису захтевали само снагу, већ и мозак, морао си размишљати и ти дани које сам провео код њега у Омладинцу много су ми значили. Много више у животу него у фудбалу јер се сада с лоптом дружим само рекреативно, а оно што сам научио од њега сада примењујем у васпитању свог детета. Много је важно да тренер буде и учитељ јер већина деце неће постати спортисти, али оно што науче тамо треба да им буде корисно у животу, а то је најважније – каже Вучетић.

Деци часове физичког треба учинити занимљивим да их не би избегавала. Алексић, рецимо, за разлику од својих колега, ђаке учи да се на карикама држе ногама, што изазива одушевљење, а часове прекида када су најзанимљивији, тако да ученици једва чекају следећи. Битна је и дисциплина, зна се када се шали, а када се ради и деца то цене. Алексић посебно наглашава улогу учитеља/тренера.

– Имао сам срећу да сам кроз фудбалску каријеру и студије упознао људе који су оставили велики траг у мом животу. Станислав Караси, проф. др \орђе Стефановић, проф. др Вељко Алексић, проф. Александар Вукман, Грба Раденовић, Драгослав Шекуларац, Владо Радмановић, Миодраг Јешић… од свих њих сам сакупљао најбоље и спојио то у целину коју сада примењујем. Имати доброг учитеља у било чему од великог је значаја и то треба поштовати јер је он тај који човеку отвара врата бољег живота – каже Алексић који почиње да припрема стручне књиге које ће поред студената и професора физичке културе радо читати и други.

Н. Трифуновић