СПОРТОМ ДО ЗДРАВЉА – ШКОЛСКИ СПОРТ (1) – Школски спорт, темељ здравог човека
Како је физичка активност један од најбитнијих фактора у правилном развоју и превенцији многих обољења и незаразних болести, Лозничке новости покрећу пројекат којим ћемо указати на значај, пре свега школског, спорта јер је школа прва карика у ланцу здравог живота
У време када технологија напредује (пре)великом брзином и лако је доступна, деца и млади све мање времена проводе у физичким активностима, а све више “дружећи” се са рачунарима, таблетима, мобилним телефонима… Физичка активност је, међутим, један од најзначајнијих чинилаца у превенцији и лечењу разних обољења и нездравих стања попут хроничних незаразних болести и гојазности и од кључне је важности да се деца од најранијих дана баве спортом како би у одраслом добу била здрави људи. Стога Лозничке новости покрећу пројекат “Спортом до здравља – школски спорт” којим желимо допринети подизању нивоа свести грађана о значају физичке активности код деце и младих, подстицању најмлађих да се баве спортом, али и просветних радника да физичко васпитање схвате као изузетно важан предмет пошто је управо школа прва карика у ланцу здравог живота.
Скупштина града Лознице усвојила је крајем 2015. године Програм развоја спорта у којем се посебна пажња посвећује управо школском спорту. У припреми Програма, радна група утврдила је, између осталог, тренутно стање школског спорта у нашем граду и циљеве које би требало достићи до 2018. године. Према подацима из овог изузетно важног документа, у Лозници ради једна предшколска установа, 14 основних школа са 29 издвојених одељења и четири средње школе које похађа око 11.000 ученика. Први пут је утврђено да у основним школама има укупно 38 спортских секција и да их похађа 15 и по одсто ђака, али да је млађих основаца у њима свега 5,5 одсто, што је крајње неповољно.
Професори физичког васпитања свесни су проблема и сматрају да су два часа овог предмета седмично и један изабраног спорта, недовољни. Такође, уочено је да се у нижим разредима часови физичког често замењују другим предметима, па га малишани готово и не раде, нарочито зими, али и то да су деца што су старија то мање заинтересована за овај предмет. Ту улога наставника долази до изражаја зато што они морају пронаћи начин да мотивишу ученике и ослободе их јер многи избегавају часове овог предмета због стида и страха од неуспеха. Током спровођења пројекта разговараћемо са наставницима физичког васпитања и од њих сазнати на који начин се часови могу учинити занимљивијим и привлачнијим ученицима, али и поставити питање да ли је по њиховом мишљењу боље вратити описно оцењивање овог предмета јер се ради о вештини, а не о знању. Утврдићемо кроз разговор са просветним, али и здравственим радницима када би најбоље било почети бављење спортом и колико је то значајно за здравље.
Према прошлогодишњим подацима из Дома здравља “Др Миленко Марин”, како деца расту, тако се смањује проценат оних који имају равна стопала, али се, са друге стране, повећава број деформитета кичменог стуба, док број гојазних варира. Алармантан је податак да проценат деце са деформитетом кичменог стуба расте са непуних пет и по одсто код ђака првог разреда основне школе до скоро 22 одсто код ученика трећег разреда средње школе! Подаци Института за јавно здравље “Др Милан Јовановић Батут” из 2013. године, показују да чак петина деце од седам до 19 година има прекомерну тежину, а нешто више од 18 одсто школске деце недовољно је развијено. У односу на 1995. годину, дечаци су тежи за 14, а девојчице за 11 одсто. У том узрасту се дневно у школским клупама проведе око пет сати, а седам седећи пред телевизијским екранима и мониторима рачунара. То не наноси само штету физичком здрављу, већ и социјалној интеграцији.
Свесни да спорт од најмлађих дана превенира појаву масовних незаразних болести код одраслих, а Србија се налази међу водећима у свету по стопи оболевања од кардиоваскуларних оболења, и потребе да се млади кроз спорт повежу, серијом текстова у Лозничким новостима указаћемо на потребу омасовљења школског спорта, што је и један од циљева градског Програма развоја спорта. Према њему, до 2018. године број деце и младих који се баве школским спортом требало би повећати до десет одсто, а исто толико и број оних који се организовано баве спортом.
Сагледаћемо тренутно стање у спортској инфраструктури школа, како градских, тако и сеоских, и њихове опремљености реквизитима и утврдити које кораке локална самоуправа чини да се оно поправи. Разговараћемо и са спортским радницима како бисмо пренели и њихова искуства у раду са децом и младима који се организовано баве спортом, а истаћи ћемо и позитивне примере школараца који су се остварили у спорту.
Остварењем овог пројекта покушаћемо да допринесемо схватању важности укључивања деце и младих у спортске активности, да их мотивишемо да изађу на терене и пружимо снажну подршку развоју школског спорта.
Н. Т.
