НАШИ СМО – Ко је крив?

НАШИ СМО – Ко је крив?

Sassa

Ствари које остану нерешене, увек остану иза врата и никада се не зна када могу банути и покварити односе између људи, држава или народа. Нерашчишћене ствари остају да вребају из мрака и као мач стоје над главама онима који су из ко зна ког разлога одустали од тога да истерају “мак на конац”.

Последњих дана сведоци смо све лошијих односа на релацији Хрватска-Србија. Рехабилитација Алојзија Степинца, ослобађање Бранимира Главаша и откривање споменика осуђеном терористи Миру Барешићу, убици југословенског амбасадора у Шведској Владимира Роловића, последњи су догађаји који досипају уље на жар нетрпељивости која тиња између два народа. После Другог светског рата због “братства и јединства” никада није стављена тачка на усташке злочине, утврђен тачан број побијених људи у Јасеновцу, бачених у јаме и никада Хрватска није престала да кокетира са НДХ. Онда су  дошле деведесете и утваре су бануле. Сад је 21. век, а прича још није готова. Да све буде још горе, све ово повампирење фашизма и усташтва дешава се у држави чланици Европске уније, истој оној у коју ми хрлимо и која “нема алтернативу”. Прича из 1941. није завршена до данас, а последице су видљиве.

Неразјашнених ствари има и у нашој држави, за извоз. Сетите се неке афере која је истерана до краја, где је јасно и гласно речено ко је за нешто крив, а ко није. Некада је било, на пример, “коферче”, сада је то Савамала. Ко је у навали сумњи за куповину диплома и плагирање доктората јасно и гласно рекао ко је ту мувао, а ко није. Најгоре је што нити ко на томе инсистира, нити они који се помињу желе да докажу невиност. Све остаје у измаглици, погодно да се употреби кад затреба. Ово је време брзих промена, дани гутају један другог као да их негде на крају чека медаља. Што се данас десило, већ сутра оде у заборав јер ето нове приче, новог вређања, пљачкања, блаћења и осталог.

Погледајте око себе. Тражи ли неко да се утврди да ли је “Вискоза” морала да доживи онакву судбину, да ли је Кур-салон морао да дође пред колапс, зашто су пропали ФАК, “Мода”, “Зидар”, ко је почео хируршко-гинеколошки блок и оставио “Скадар на Бојани” усред болничког круга? Није важно, све гурамо под тепих и идемо даље. Друштво које не инсистира да се за сваку грешку и немар, почињен намерно или из нехата, не утврди одговорност, нема неке перспективе. Напротив, тамо се ствара амбијент – кад може овај, могу и ја. Нема одговорности, за грешку се не плаћа, морално, новчано, било како, а то је знак да је све дозвољено. Моралне вредности тону, а све друго гази све немилосрдније. Добар и луд су браћа, све је тачније у пракси. Мудрији од мене слично мисле, а недавно и глумац Небојша Глоговац, говори о времену у коме обитавамо. “Доброта је презрена, односно обезвређена. Све те узвишене и неопипљиве вредности људског духа – попут храбрости, поштења, верности, безусловног пријатељства и љубави – данас су исмејане и нису популарне. Важно је само колико сте људи преварили. Ако сте преварили много људи и притом зарадили, онда сте намазани и много сте паметни. Тиме добијате поене и нико вас неће презрети. Или, ако довољно дуго то радите, чак и они који су вас презрели у почетку, пристаће на то да сте успели. Данас су тезе замењене и у данашњем систему вредности доброта се граничи са глупошћу. То је погубно, и зато ћемо платити данак, а тада ћемо морати да се вратимо правим вредности јер су једино оне темељ људског постојања.” Неки ће рећи зашто медији не инсистирају да се утврди свачија одговорност, али тешко је “седмој сили” да ради посао у временима када ретки мисле, када свако радије ћути него да “лапрда” јер је тако сигурније. Има и оних који разговор почињу са “не смете да пишете о…”, а када им понудите да дају изјаву и да их усликате, одмах губе кураж.

Данас када се живот већине више своди на пуко преживљавање без јасне перспективе и пре несигурне него сигурне будућности,  мало је спремних да питају и утврде – ко је крив? Не може шут са рогатима, кажу мудрији, а кад направите предах у овом млину од живота, можете питати – ко је крив? Толико је тога на шта још увек нема одговора, а пре свега зашто смо ту где смо и зашто смо такви какви смо? Зар не?

Т.М.С

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )