НАШИ СМО – Тема
Ево нове захвалне теме за медије – да ли се Србији смеше нови, ванредни парламентарни избори. Прошли, ванредни парламентарни, још се нису ни охладили, ни владу нисмо добили, а већ се нагађа о могућим новим. Или је то само нови, слатки, мали спин који треба да нам одвуче пажњу од круцијалних питања: каква смо ми то земља у којој је мандатар, најмоћнији човек у држави, однекуд ометан у састављању владе? Ко притиска српског премијера и шта се од њега тражи? Зашто би он састављао владу у коју не верује (Не могу да формирам владу коју сам не бих могао да подржим) и какве су то ствари које постоје, а о којима не може да говори? Јесу ли то страни фактори – не би требало јер премијер је сто пута рекао да су нам пријатељи и Америка и Русија и Немачка, чак и Тони Блер. Пошто јесу, онда притисак не долази са те стране, пријатељи се не притискају. Јесу ли то тајкуни – а, не, тога више нема у Србији. Опозиција – не будите смешни, ни Чеда се више не нада. Па ко онда – да нису коалициони партнери, ови што су се удобно мешкољили на изборној листи? Да се није Дачић осмелио?
Али, чекајте, има још једно питање које захтева хитан одговор – на шта је Вучић мислио када је рекао: Ако успем да формирам владу, формираћу је, ако не успем, формираће је неко други. Ко други? Неко из СНС, неко од коалиционих партнера, нека страна сила, не дај Боже… Није вам пало на памет да је премијер можда мислио да би опозиција могла да направи некакв преврат, па да скупи 126 гласовааааааа. Па, шта, само разматрамо све могуће варијанте у недостатку праве информације. А, шта ако је мандатар само кокетирао са нама, као превејани заводник када каже насмрт заљубљеној девојци: Ти мене сигурно не волиш довољно, можда ћеш ме и оставити. Сигурно прижељкујеш неког бољег од мене. А она сирота почне да га убеђује: Али ја те волим, не желим другог, не постоји бољи за мене од тебе! А он настави да тврди пазар: Не, не, најбоље је да ме одмах оставиш. Заправо, отићи ћу сам. Немој молим те, волећу те до гроба, цвили она, а он нахранио его и може да ради шта хоће. Срећан он, срећна она. Мелодрама са хепиендом. Драматично, богами јесте. Ево Вулин и Љајић прете да неће у владу коју не води Вучић. Ни Дачић не може да замисли неког другог уместо Вучића. А може ли Вучић да замисли неког другог уместо Дачића, или владу без њега? Не хвалите ме, Вучић то не воли и онда неће да ме узме у владу? Мало у шали, мало у збиљи лепо му је поручио – Узми ме, видиш да сам добар, мени хвала не треба, треба ми само партнерство са тобом. Нисам више за опозицију, а и теби треба резервни кривац, ми смо увек добра тема.
А, да, тема, о томе смо почели. Мене баш изненадило што су могући ванредни парламентарни избори у уторак били главна таблоидна тема. Ја мислила, да ће бити Шабићево раскринкавање најбестијалнијих лажи из жутара о наводном хладнокрвном сведочењу монструма како је силовао трогодишњу девојчицу. Озбиљно, помислила сам да ће то отворити, коначно, нека важна питања о српском новинарству уместо досадашњих млаких реакција. Замислите како је страшно када вас неко у приватном животу ухвати у лажи, а камоли ако сте некоме продали болесну лаж – сви детаљи силовања у штампаном издању. Детаљи нечије сумануте перверзије, а онда се испостави да у службеним списима стоји да се злочинац бранио ћутањем. Јесмо ли ми збиља постали толико несрећан народ да нам само вести о туђој већој несрећи могу доћи као мелем на рану? Јесмо ли толико постали примитивни да тражимо још када год нам се учини да смо прешли границу доброг укуса и пристојности? Мало ли је гологузих силиконки, сад и жене у седмој деценији треба да разголите до крајње границе понижења целог женског рода?
Какав стид, шта вам је? Само нова тема, нови бум на насловној и готова ствар. Сви задовољни и Вучић сит и овце на броју.
Зорица Вишњић
