НАШИ СМО – Смак
Први сусрет са речју СМАК имао сам као клинац, средином седамдесетих. Док смо се пели на врх Улице Зеке Буљубаше, одакле смо се санкама спуштали ка Зајачком путу, кроз отшкринут прозор комшијине собе угледао сам на зиду огроман црни постер на којем је великим белим словима био исписан лого групе “Смак”, која је тада била у успону каријере. Старији комшија је свирао на гитари, па не чуди што је на зиду држао постер омиљене групе коју предводи легендарни Р. М. Точак, вероватно његов највећи узор. Нисам тада знао право значење те речи па су ми родитељи невешто објашњавали да је реч “опасна”, да представља нешто ружно, нешто што алудира на крај, и да им никако није јасно како неко може да својој групи да управо такво име.
Даља прича о “Смаку” за овај текст је непотребна, али тај њихов назив ми је годинама постајао све јаснији. Слушао сам ту реч касније у контексту лоших резултата, поступака, дешавања која су могла имати и лепши ток, али и пророчанстава. Свако од нас је барем некада рекао – Ма, хајде, не секирај се, није смак света, ако си добио кеца, поправићеш га! Свако има свој смак, само је питање прага трпељивости и толеранције.
Онда се приближавао децембар 2012. године, када нисте могли отворити ниједне новине, видети телевизијску емисију а да се у њој не најављуе коначан СМАК СВЕТА! Тог 21. децембра завршавао се календар Маја, којим је и предвиђена апокалипса и коначан крај планете. Свашта се тада писало, народ је панично ковао планове како да зафркне та предвиђања и остане по страни, гледајући, ваљда, како остатак света нестаје. Сећате се сигурно да смо и у тој еуфорији били процењени као једини рај на Земљи. Планина Ртањ проглашена је најбезбеднијим местом на Балкану. Према предању, људи који би се у тренутку пропасти Земље нашли на Ртњу, преживели би и једини на Балкану дочекали нову еру!? Организоване су трибине, научници су давали своја тумачења, неки застрашивали а други смиривали усплахирене масе, а стручњаци из Астрономске опсерваторије у Београду указивали су да нам много већа опасност прети од глобалног загревања, нуклеарног рата, па чак и мало вероватних природних катастрофа, него од краја једног периода у календару древних Маја. И данас неки амерички научници тврде да су највероватнији сценарији за смак света ерупција супервулкана, Сунчева активност и судар са астероидом, али тада, тог децембарског дана катаклизма нас је некако обишла. Барем смо тако сви коментарисали, помало заједљиви јер смо и овај пут надјачали (да не употребим неку непристојнију реч) природу.
Авај, како тада, тако и сада, тврдим да је СМАК света одавно започет, да за такву пропаст није довољан трен или клик на некакав прекидач. Не! Моја претпоставка је да смо ми већ одавно у тој катаклизми, апокалипси или смаку, само што тога нисмо сасвим свесни и није нам то неко објавио у Дневнику. Па и за тај СМАК, треба мало времена. Не може све у трен ока. Нажалост, моју тврдњу поткрепљујем догађајима који се смењују као кадрови на филмској траци. Зар није смак када видите да у једном дану масовне убице униште на десетине и стотине живота, да ратови и пучеви избијају као пупољци после кише. Помрачени умови убијају недужан народ, а што људска рука не уништи, природа се побрине да опомене и покаже да једном поплавом или земљотресом може чуда да направи. Тек да нам да до знања да треба ставити прст на чело. Не желим ни да помислим на мај 2014. или август исте године, када сам такође тврдио да нам се дешава лагани крај. Свет се руши као домине поређане једна до друге, полако, али сигурно. Колико ће то да траје, тешко је проценити, али да већ траје, то је сасвим извесно.
Иначе, Точка и групу “Смак”, уживо сам слушао у Цвијићевој школи почетком осамдесетих, у време Омладинске радне акције, а са ЦД-а управо почиње “Људи није фер, човек живи као кер…”.
Слободан Пајић
