ПЕТРОВДАНСКЕ СВЕЧАНОСТИ – Књига о владици Валеријану

У порти цркве у Лешници у понедељак су одржане „Петровданске свечаности“, које ће, како су најавили домаћини, постати традиционалне. На свечаности је представљена књига о владици Валеријану Стефановићу, последњем епископу Српске православне цркве чији је избор потврдио краљ, иначе, рођеном Лешничанину

Наступом црквеног хора „Свети Роман“ у понедељак је у Лешници отпочела манифестација „Петровданске свечаности“ која ће како су најавили из Епархије шабачке, постати традиционална. На свечаној академији представљена је књига „Владика Валеријан Стефановић – светлост Јадра и понос Лешнице“ аутора протођакона др Љубомира Ранковића. Реч је о првом епископу шумадијском, последњем епископу Српске православне цркве чији је избор потврдио краљ Петар други, односно краљевско намесништво у његово име, архијереју који је замонашио потоњег патријарха Германа. Мада је владика Валеријан рођен на само неколико стотина метара од лешничке цркве, многи нису знали, чак и неки свештеници, да служе у вароши из које је потекао тако значајан архијереј православља. У књизи је између осталог, описан и долазак владике Валеријана после више деценија у своју родну Лешницу на прославу стогодишњице овдашње цркве, о емоцијама које су га преплавиле када је дошао пред своју родну кућу, о сусрету са мештанима.

– Ова књига остаће као сећање на великог човека којег сам први пут срео пре више од четрдесет година и који је представљао својеврсну драгоценост цркве. Он је арихирејском чину додао своју харизму. Најзаслужнији је што СПЦ није подржала предлог да Јосип Броз постане добитник Нобелове награде. Замислите те бруке да је остало записано да је српска црква упутила тај предлог Нобеловом комитету као што је то, нажалост, урадила Академија наука – рекао је протођакон  Ранковић.

О књизи је говорио и епископ шабачки Лаврентије, који је, десет година седео у Синоду СПЦ  заједно са епископом Валеријаном, рођеним Лешничанином и Јадранином, једним од најсветлијих имена Српске православне цркве, нарочито после Другог светског рата.

–  Имао сам част да са владиком  Валеријаном њим будем у архијерејском сабору у коме је он био личност број један после патријарха. Толики је ауторитет био да га је црква као свог најбољег представника послала  на крунисање Хаире Селасија, цара Етиопског, ниједан патријарх није могао да оде – рекао је епископ Лаврентије.

Његове речи потврдио је прота Саво Арсенијевић из Шумадијске епархије на чијем челу се владика Валеријан налазио 28 година који је истакао да се ниједна важна одлука  није могла донети без његовог мишљења. Посебно је истакао улогу владике у току рата када је помагао свом народу. Како је рекао, његове активности су забрањиване од стране тадашње власти, пет година није могао  да изађе из своје собе и да оде у канонску посету било којој цркви или својој парохији.

На родној кући владике Валеријана у Улици Краља Петра Првог бр. 48, биће постављена спомен- плоча, дар уметника и академика Драге Мирковића из Бијељине. О постављању спомен- обележја говорио је и Видоје Петровић, градоначелник Лознице, који је био и покровитељ штампања књиге и свечаности испред Цркве светих апостола Петра и Павла у Лешници.

– Да ли је требало да прође тако дуг временски период да се присетимо Валеријановог дела, да ли је тихи и частиви епископ био негде у забораву? Ако јесте, онда је то болна мешавина стида због лакоће са којом се то догодило. А то није добро и зато завичај, данас, и у наредним данима, мора да се одужи једном од најугледнијих православних поглавара Јадра. Овде у Лешници, са благословом нашег владике Лаврентија, желимо да обновимо „спомен- дом“ епископа Валеријана који ће постати кућа узвишене духовности и природни савез градске и црквене општине – рекао је Петровић.

На свечаној академији владика Лаврентије одликовао је новинара Владимира Митрића, рецензента ове књиге, орденом Светог владике Николаја, највишим признањем Епархије шабачке, за, како је речено, професионално, храбро, објективно информисање домаће и светске јавности о животу народа са обе стране реке Дрине, показану високу свест о значају афирмације и утемељења културних и духовних вредности у животу савременог човека и народа.

После свечане академије, испред лешничке цркве запаљене су лиле што се, како кажу, годинама није дешавало.

В. Мићић