НАШИ СМО – Пузавост
На све стране тражим књигу професора Данила Н. Басте “Самопоштовање и пузавост”, која поставља питање да ли је савремени човек изгубио стид и да ли пузавост као негација самопоштовања постаје његова судбина. Књига је настала између 2002. и 2007. године као збирка текстова с поводом. И сад, ако неко мисли да је то већ бајата ствар, одмах морам да кажем да није нимало. Аутор се између осталог бави Кантовом етиком и категоричким императивом, писмом Вука Караџића кнезу Милошу Обреновићу из 1832. године и текстом Слободана Јовановића “Данашња политичка криза“ објављеним 1925. године. Све три ствари сам већ појединачно читала, али волела бих да видим како их аутор повезује међусобно (18, 19. и 20. век) али и са савременим тренутком у којем је пузавост добила право грађанства.
По Канту – “Ко од себе начини црва, не може се после жалити што га газе ногама”. Он нема разумевања за људе који су се одрекли сопственог достојанства, напротив, категоричан је у захтеву да се не сме бити слуга другоме и да се не сме без отпора пристати на понижавање и гажење достојанства.
Вук је Милошу писао и да не верује службеницима који узвикују “Да Бог живи господара” јер они тиме само прикривају своје незадовољство и страх. Он га усмерава да уместо “пузаваца” бира достојне сараднике који се не боје критике, ни када је дају, ни када је примају. “Најмудрији владалац, који је макар све време своје младости провео учећи се владати, опет не може, као што треба, сам државом управљати, једино зато, што је за једног човека тешко и једнога малог села свим пословима управљати као што треба, а камоли читавом земљом и народом; друго, што „четири ока боље виде него два, а треће, што је најмудрији и најученији владалац опет човек, подложан свим страстима и слабостима људским, па би могао у љутини или у какој другој овакој страсти коме криво учинити… По моме мњенију Србија данас нема ни у чему већи недостатак, ни већу нужду и потребу, него у људима способним за народне службе.”
Ако икако можете, нађите текст Слободана Јовановића из 1925. године у којем он говори о политичким приликама у земљи наглашавајући кризу демократије која се огледа кроз претерану ауторитативност власти, слаб парламент, превелику доминацију странака и манипулацију јавним мњењем. Такође, препоручујем прочитајте и “Један прилог за проучавање српског националног карактера”, али се нарочито задржите на поглављу “О полуинтелектуалцу”, нашем усуду и вечном пратиоцу свих господара, добровољној слузи с великим амбицијама и егзекутору туђег достојанства “јер он не зна ни за какве више и општије циљеве”. Пузавац, опасније сорте, рекла бих.
Дакле, хоћу да кажем да све што нас данас мучи већ је неко доживео, преживео и, срећом, ставио на папир. Ако човек неће да проживи век као пузавац и да буде згажен као црв, мора да буде спреман да плати рачун када за то дође време. Достојанствено, наравно, јер ако цвилите као пузавац, шутнуће вас као пса, или докрајчити као Кантовог црва.
Али да се вратим на Бастину књигу за којом трагам надајући се да ћу у њој наћи и одговор на питање да ли човек који има самопоштовање може да буде онај који ће згазити црва? Просто ме изазива та тема из угла савременика пошто смо то већ апсолвирали у античкој Грчкој. Да ли је ту било неке еволуције или је симбиоза између тираније и пузавости вечна? Сваки тиранин је некоме слуга и сваки слуга некоме тиранин. Људи од самопоштовања нису у том друштву.
Одох ја предалеко, а само сам хтела да кажем да треба читати. Уверена сам да би сваки човек био бољи када би прочитао, ево на пример Канта, а сваки господар када би прочитао Вуково писмо Милошу. Подвукла бих реченицу у којој Вук Милошу једноставно поручује да не влада силом и страхом, да не треба да га од народа штите плаћеници, већ да му највећа обрана у његовој земљи треба да буде народна љубав, задовољност његовим владањем и уверење да му без њега само горе може бити. Јер када се оде са власти, остаје само општи утисак, а све друго се заборавља. Знам, сада ће неко рећи, остаје записано у књигама или новинама. Али, шта да радимо када не волимо да читамо књиге, а новине, данас јесу, сутра можда нису, нарочито ако су гадљиве на пузавост. Шта ме наведе да ово напишем, појма немам.
Зорица Вишњић
