НАШИ СМО – Референдум

НАШИ СМО – Референдум

VericaЈедна од најинтересантнијих рубрика из недељника „Политикин забавник“, која описује несвакидашње људе, догађаје и појаве у природи и друштву је „Веровали или не“. У ту рубрику могла би да се уврсти вест о резултатима последњег референдума у Швајцарској на којем су богати Швајцарци убедљивом већином рекли „не“ сталном месечном приходу од 2.500 франака који би примали сви без обзира на то да ли су запослени или не?! Заговорници референдума мисле да је дошло време за увођење основног прихода због беспоштедне промене у привреди као што је рад робота уместо људи што радна места чини све несигурнијим. Међутим, да њихов предлог неће бити прихваћен, видело се и из анкета које су показале да је ту идеју подржавала свега једна четвртина Швајцараца. Неки кажу да је такав резултат референдума знак да су Швајцарци самосвесна нација, знају да још није време за тако нешто и да би држава економски ослабила. Сетимо се, ти исти Швајцарци су пре пар година, опет на референдуму, одбили да се продужи плаћени одмор са четири на шест недеља страхујући да би то могло да утиче на пад конкурентности. Шта рећи а не зачудити се посебно из ове наше перспективе.

Замислите да се тако нешто понуди намученом народу у Србији у којој свака власт, која год дође, реално, само гледа како да му узме и оно мало што има. Живимо у земљи у којој влада смањује пензије, плате, која уводи нове намете, судске извршитеље који ће вам и без опомене блокирати рачун у банци и узети и оно мало цркавице коју имате. Кажу, закон им то дозвољава, а зна се ко доноси законе. На другој страни влада и шаком и капом помаже страним инвеститорима да отворе фабрике обезбеђујући им јефтину радну снагу у виду „домородаца“ који, како с времена на време процури у јавност, немају никаква права а у држави чији су грађани и не помишљају да им помогну. У земљи Србији, то већ и врапци знају, само упорни могу да добију дечји додатак, јер увек фали бар један документ или постоји неки услов који није испуњен. Лично знам неколико таквих случајева па и једну породицу са петоро деце чија самохрана мајка није запослена. Па зар није довољно само постојање детета у држави којој прети бела куга. У овој држави отима се чак и од људи који остану без посла! У бироима рада широм Србије две године заредом бесправно су умањивали новчане надокнаде. Оштећени их сада туже и како чујемо добијају на суду, ако им власт опет не помрси рачуне доношењем некаквих уредби јачих и од закона. Уместо да помогне младима који желе да раде, држава компликованим процедурама и високим таксама све чини да их од тога одврати. Ових дана опекла су се два студента из Ниша чија је идеја била да зараде неки динар, али и помогну суграђанима. Наиме, они су на бициклима у име других достављали документа од једне до друге фирме, чекали на шалтерима, замењивали робу у продавницама и слично, а за накнаду тражили само сто динара. Али, не лези враже, за то су у медијима сазнали службеници из тзв. Регулаторне агенције за електронске комуникације и поштанске услуге и пријавили их инспекцији која им је забранила рад и тражила од њих да набаве курирску дозволу и да се региструју. Интересантно је да курирску дозволу издају  управо службеници ове агенције и то за дебеле паре, тако да се момцима уопште није исплатило да наставе радом. На другој страни, та иста држава ништа не чини, или то чини ретко, да казни родитеље који своју децу терају да лутају улицама и просе или то и сами раде. Од њиховог салетања не можете нормално да попијете кафу у башти неког кафића, једном ми је за петнест минута пришло њих петоро. Међу њима било је и оних који вам потуре под нос некакве папире да као, прикупљају новац за нечије лечење, а ви знате да то није тачно. Ко њих контролише, где су њима дозволе за „рад“. Често вас препадају и на паркиралиштима појединих супермаркета где вас салећу чим отворите врата аутомобила тражећи који динар. И о њима се пише у медијима па где су ту агенције, центри за социјални рад, комунална полиција? Нико и не хаје што је  у овој земљи просјачење већ одавно постало бизнис. Требало би и то озаконити, али пре тога да држава распише референдум са питањем, да ли просјачење треба легализовати? Каква држава такав и референдум.                                                                              Верица Мићић

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )