НАШИ СМО – Диплома
Прошле недеље провела сам баш леп дан на једном интересантном путовању на којем сам срела неке интересантне људе са којима сам разменила мисли. Заправо, била сам довољно мудра да мање причам, а више да слушам. Један од њих, монах, много млађи од мене, образован, стамен у својој вери у Христа и пољуљан у вери у нашу будућност, говорио је с нескривеном тугом, али без имало уњкаве патетике, о својим запажањима из манастирске осаме. Можете ми веровати на реч да тај млади човек има запажања социолога, анализу психолога и мисао филозофа. Ја вам ништа нећу препричати да не бих нешто од тога банализовала, али ћу вам рећи да је незнање оно што га највише брине. Заправо, проблем је много дубљи пошто, по његовом мишљењу, незнање није више срамота, а знање није идеал којем наше друштво тежи. То је суштина, остало можете да замислите и сами.
У повратку, изгубимо пријем радио-станице коју смо слушали и одједном груне рекламни блок једне бијељинске. Позивају све заинтересоване да за само 1.500 КМ дођу до жељене дипломе (набројане струке) студирањем на даљину. Брзо, лако и на модеран начин, интернетом. Одмах се сетих мог саговорника. Час ми жао што он то није могао да чује, час ми драго. У чије руке ми стављамо будућност нације, којим пилећим мозгом и виолентним карактером ће ови што сада стасавају и долазе до неутемељених диплома, без иједног прочитаног класика умети да дефинишу вредносне ставове и да направе разлику између одговорности и привилегије, популистичке реторике и интелектуалне храбрости. Замислите сад једног озбиљног дипломца који стане у ред са власником дипломе на којој је тешко препознати занимање. И, ево нужне дигресије, само ради бољег разумевања. Сматрај ме глупом, ако хоћеш, али ја не схватам шта си ти у ствари – пише ти да си дипломирао инжењеринг за менаџерство у нечем што не разумем шта је, а заправо ниси инжењер… Нисам, рекао ми је један стручњак не знам чега. Па, шта си онда, наставила сам да знатижељно испитујем, само из жеље да схватим јер у моје време добијали смо дипломе које нису изазивале недоумицу. Шта те брига, рече ми. Какав академац, такав и одговор. Али ја се не предајем. Није ми јасно, он је човек од каријере, сутра ћу можда морати да га представим у неком тексту, шта да напишем ко је и шта је, а да ме лектор не исмеје. Немој да се замараш, нећу код тебе тражити посао, каже помирљиво када је схватио да га не исмевам, него да стварно немам појма. Извини, ваљда ме је прегазило време, рекох и ја помирљиво, само да завршимо тај немогући разговор. Ма, све је ОК, треба ми тај папир да ме не прескоче у странци!
И завршисмо разговор из којег сам, наравно, ја изашла посрамљена. Е, сад, узмите у обзир било које дете које познајете које је стекло регуларно образовање и процените његове шансе наспрам овог амбиционог господина. Знам ваш одговор, али не разумем зашто пристајемо на то и зашто су академици спустили главу пред дипломом председника или од стручне јавности оспореним магистарским и докторским радовима истакнутих политичара. Када се то догодило, такве дипломе добиле су право грађанства, престале су да буду јавна срамота и постале средство. За напредовање или исмевање противника. Када и како затреба.
И онда у недељу када сам стигла кући, чујем да је била слаба посећеност Ђачког Вуковог сабора. Џаба добри програми, џаба упињање организатора да одржи дигнитет манифестације. Ако Министарство просвете у њој не види прилику да промовише важност образовања, а школе кажу да наставници неће да воде децу без дневница, онда нам нема друге – треба вратити шатре на сабориште. Добро печење и младе певаљке, транге-франге тезге и Бог да нас види. Има народ да нагрне. Уосталом, зар није било вапаја у Лозници да се Вуков сабор врати народу. А, можда нам више и не треба Вук. Он, свакако, не би ништа схватио када би се којим случајем вратио међу живе. Све дипломац до дипломца и Милош до Милоша.
Док не стигне до Михаила, ја вам гарантујем, биће диплома и на акцијској понуди. И да завршим утиске из тог занимљивог дана у којем је најављено да ће Влада Србије подићи споменик Ђинђићу, окорелом противнику незнања, закључком мог саговорника са почетка текста. Изгубили смо самопоштовање. То је најопаснија последица заглупљивања народа.
Ко би рекао?
Зорица Вишњић
