НАШИ СМО – Скромност
Док већина грађана Србије једва саставља крај с крајем и муку мучи да некако изгура месец са танким кућним буџетом, неки други живе луксузно и купују и што им треба и што им не треба. Мало је оних који су богатство стекли својим радом, трудом и залагањем, више је оних других који су се обогатили бавећи се нечасним пословима, тражењем рупа у закону, коришћењем своје или туђе (кад мало „подмажу“) политичке позиције. Међу онима који се размећу су и црквени великодостојници који уместо да уживају у духовности више воле световни луксуз. Ових дана јавност је, по ко зна који пут, запрепашћена чињеницом да се српске владике возе у лимузинама о којима обичан свет може само да сања. Својим луксузним аутомобилима међу којима су и „мерцедес“ од “пишљивих” 60.000 евра, дошли су на Сабор Српске православне цркве чија је, иначе, прва тачка дневног реда била разматрање стања у епархијама, а првенствено извештаји о новцу јер је патријарх решио да се обрачуна са финансијским малверзацијама. У питању је избегавање плаћања пореза и других законских обавеза у држави у којој се налазе, па су им те државе прописале огромне казне са све каматом које сада треба платити. Можда нису били обавештени да на Западу није као у Србији где закон омогућава да приликом обављања посла могу бити потпуно ослобођени пореских и других обавеза, као што је зарада од крштења, венчања, опела или је у питању лажна свест да за њих не важе земаљски закони. Како год, не ваља ни једно ни друго.
Данас су ретки свештеници који вам дођу у кућу и после обављеног посла на питање колико сам дужан искрено кажу: „Колико можете“ – али да се не увреди ако тако и учините, јер немате више. Осим тога, ценовници у цркви званично не постоје. Не можемо да се отргнемо утиску да је свештенски позив постао само пука професија, занат, коју поједини, наравно не сви, само одрађују. Кроз историју Србије Црква је увек била уз народ, преживела је и голготу комунизма када су попови сматрани баксузима па се од њих склањало с пута да „не потера несрећа“. Са падом црвених за њих су дошла боља времена. Посла има напретек, славе су постале помодарство, имају их чак и политичке партије, предузећа, здравствене и установе културе. Сви имају неког свог свеца који га штити. Освештава се шта коме падне на памет, па чак и вода у градском водоводу, аутомобил, трактор…
Но, да се вратимо причи с почетка. Да ли су, како рече један верски аналитичар, луксузни аутомобили владика знак одрођавања Цркве од народа јер знамо како народ живи.
А сетимо се само како је скромни патријарх Павле често користио градски саобраћајни превоз. По мишљењу многих, управо је његова скромност највећи разлог за велико поштовање које је уживао у народу.
Патријарх Павле је често говорио о владикама и њиховој љубави према луксузу о чему сведочи и његова биографија „Будимо људи“. Наиме, када је патријарх једном приликом кренуо на вечерњу службу видео је испред Патријаршије мноштво црних луксузних аутомобила. Упитао је ђакона: „Чија су оволика кола?“, а када је добио одговор: „Наших владика, ваша светости. Дошли су на Сабор“, патријарх је прокоментарисао: „О, бог га видео, шта би тек било да нису дали завет скромности!“
Али, наравно, Сабор је био и прошао па ће прича о раскошном животу слугу божјих поново пасти у заборав – све до наредног Сабора.
Верица Мићић
