Наши смо – Обећања

Предизборна трка се полако захуктава, неки су се потрудили па одмах прикупили довољно потписа, па и више него што треба, да би предали своје изборне листе и били први а други кубуре па у помоћ позивају фамилију, пријатеље, познанике које још нису уграбили супарнички табори. Капљу и прва предизборна обећања, временом ће се претворити у прави пљусак  који ће после избора упити сува земља, па као да ништа није ни било. По оној народној, обећање лудом радовање. А колико смо били „луди“ подсећају нас, ако смо случајно заборавили, новински написи са списком неиспуњених обећања садашњих и бивших носилаца врховне власти.

Сетимо се само слогана „Стоп партијском запошљавању“, или најавама борбе против корупције, куповине радних места… Шта је од тога остварено?

Општа је тајна да јавна предузећа „припадају“ појединим странкама у власти у којима они запошљавају своје партијске кадрове или коалиционе партнере. Свака странка има „своје“ предузеће. Ако наступате као слободан стрелац, неуспех вам је загарантован.

На последњој седници Скупштине града одборник Томислав Чотрић, запослен у лозничкој библиотеци, рече да ова установа има мањак чистачица, али се због забране запошљавања у јавним предузећима и установама, не могу примати нове раднице. На другој страни, последњих година запослено је неколико нових радника – библиотекара а недавно још један, како рече он, страначки активиста, па се човек пита како то, када је забрањено и када новчана маса не може да буде повећана, а уз то, када се све сабере, радницима касни цела једна плата? Питао човек, али не доби одговор.

Просто вређа дрскост појединих „важних“ људи који мисле да су им та предузећа и установе богомдате, да су оне њихова прћија и да могу да раде шта им је воља и шта им је у политичком интересу. И добро им иде свих ових година, од Тите па на овамо.

Када би се урадила контрола свих јавних предузећа и установа, а неће као што никад и није, резултати би били поражавајући. Велики број  запослених  припадао би коалицији која је у времену њиховог запошљавања била на власти, наравно, част изузецима.

Тако је широм ове наше земље Србије из које млади беже чим стекну неке квалификације и знања. За последњих дест година број високообразоваих особа које су напустиле земљу порастао је 11 пута. Иду трбухом за крухом и главом без обзира јер не желе да живе у земљи у којој се посао стиче на кварно или да раде за мизерну плату. Сити су они обећања иако су се јуче излегли за разлику од нас старијих који остајемо ту где смо јер можда немамо избора. Пливамо даље.

Неки једва држећи главу изнад воде, а, неки, богами, и лове у мутном. Пре пар дана каже ми пријатељ да је његова рођака, високообразована,  коначно, добила посао у једној школи. „Значи, морала је да постане „члан“ – упитах ја. Каже, није  то у питању, само је морала да плати директору хиљаду  еврића, али добар неки човек, пристао и на плаћање у две рате. Ето, све се може кад се хоће и кад се „подмаже“. Човек лепо обећао, тражио паре и обећање испунио, а могло је да буде и обрнуто. Да тражи већу суму новца, а да обећање не испуни. Добро је прошла рођака мог пријатеља која децу, као прави педагог, треба да учи и васпитава како треба да буду вредна, искрена и поштена јер ће само тако успети у животу.

Верица Мићић