НАШИ СМО – Договор
Један Лозничанин је ових дана променио посао. Прво је променио странку, затим је стао на њено чело, а онда је један добар државни посао заменио другим, још бољим државним послом. Један други Лозничанин је напустио владајућу странку и на крају одборничког мандата ванпарламентарну странку увео у градску скупштину. Један министар је посетио Лозницу и о истом трошку обавио радни и партијски задатак. Све ово се догодило уочи расписивања нових избора, али какве везе то има – датум ових догађаја могао је бити било који у последње две и по деценије јер овде се смењују странке на власти, али начин на који владају остаје исти. Исти је и начин на који долазе на власт. Она се осваја тек када се бирачком телу смуче претходници, а не зато што је неко понудио бољи програм. Исте су и грешке које праве. Хтели би да реформишу систем, а да не дирну у осиње гнездо. Такву грешку направио је и Вучић и по свему судећи поновиће је и на наредним изборима. Увешће у парламент минорне странке које је време прегазило, оне које не би могле да добаце ни до пола процента бирачког тела, па и оне за које већина бирача не би умела ни да каже како се зову. Ем што ће добити сигурну квоту на изборној листи, ем што ће добити министарска места, ем што ће добити и припадајући број свега другог што се касније буде делило, од дипломатских и директорских положаја до управних одбора. Неко ће рећи да он и није имао у овом тренутку другачији избор, да их није узео, узели би их неки други, тек да направе штету. Али штета је направљена још када је законодавац дозволио предизборне коалиције или бар коалиције без корекције изборног цензуса такве да се ниједној великој странци не исплати да на листу узима оне које не доносе ништа озбиљно, а узимају све што се узети може. Штета је направљена када је изостао друштвени дијалог о политичким реформама без којих нису могуће ни економске ни културне. Нарочито није могућ морални препород друштва огрезлог у свему недостојном. Да јесте, страначка припадност би била приватна ствар, друштвена функција мерљива одговорност, а власници посланичких и одборничких мандата били би грађани. Они би их давали и они би их тражили натраг. Када би се мандати добијали на своје, а не на име лидера, и када би била онемогућена трговина мандатима, било би враћено достојанство парламента у којем не би више безбрижно седели и они које ни комшије не зову у друштво. И ми бисмо се боље осећали када бисмо знали за кога заправо гласамо и коме дајемо шансу да уђе у парламент. То истовремено значи и да би сваки корисник мандата морао својски да се труди да га задржи јер што бисмо ми гласали да само њему буде боље.
Док не постигнемо такав друштвени договор који би унео промају на политичку позорницу Србије, не можемо очекивати ни да ће све друге реформе донети преокрет какав нам је потребан да бисмо ухватили корак са развијеним светом. И даље ћемо бирати између лоших и мање лоших и даље ћемо желети немогуће – да оду ови, а да не дођу они.
Част појединцима, али ја све више верујем да је концепт ријалити програма у Србији направљен баш по моделу наше политичке збиље – главни јунаци се не мењају, они из сезоне у сезону иду из студија у студио, померајући само границу докле су спремни да иду како би осигурали опстанак и повећали хонораре. А гледаоцима остаје оно најважније, да се ложе, забављају и да се повремено осете супериорнијим од њих.
Зато, ни ови избори неће променити ништа битно – неки ће само променити изборну листу, неки ће добити нови државни посао, неки ће се домаћи мандата као добре инвестиције у погодном тренутку, садашњи министри ће се, као и они претходни, растрчати Србијом у изборној кампањи, а најјачи играчи ће се кајати, када за то дође време, што су продужили живот онима који ће их сутра опањкавати за рачун новог домаћина. Видим и неке који ће се, не тако брзо, кајати што су окретали и други образ само да би остали ту где јесу.
Али, драги моји, после избора нема кајања. Зато се залажем за промену изборног система како бисмо поделили одговорност и унели пристојност тамо где је сада нема.
Дакле, избори су 24. априла, значи реконструкција владе би могла бити негде најесен наредне године, или нови превремени за две. Нешто ми говори да Вучићев мотив за ове није остварив. За политичко јединство потребно је много више од пристојне реторике.
Зорица Вишњић
