НАШИ СМО – Крах

НАШИ СМО – Крах

ja za nasi smo Фебруар је и те 1992. био прилично мирољубив, није се прсио ниским температурама и снежном вејавицом, али осунчана јутра нису могла да сатру студен која се као бршљан обавијала око наше младости. Та хладноћа почела је још годину пре и трајала без изгледа да ће икада престати. Није посустајала ни у мају 1991, у августу, а ни у октобру. Југославија је играла рокенрол још само у Гилетовој песми, а људски изданци, који су данас могли бити професори књижевности, социолози, правници или лекари, тражили су начин да се не ухвате у коло ратног вихора, добрано опасаног око државе, од Триглава до Вардара. Наравно, било је и оних који су, онако плитки као Жеравија, једва дочекали титулу добровољца који иде на браник отаџбине да је брани од себе саме. Премотавао сам тих дана касету с музиком “ЕКВ” и до бесвести слушао “Само пар година за нас” (1989), а почетни стих “пријатељ и ја седимо на клупи, гледамо звезде и слушамо вести…”, одзвања ми у глави и деценијама касније. Џаба су с камиона рокери у Београду певали “Мир брате, мир”, опомињали у шта нас води глупост и грамзивост, није вредело. Уместо мириса печеног кестења, у ваздуху се ширио мирис барута, а уместо на концерте, одлазили смо на ратиште. Тако је почео крај! Крах и државе, и музике, и надања, и младости с почетка ове приче. Тог фебруара уместо на корзоу, испред Вуковог дома, окупљали смо се неколико дана на полигону у клубачкој касарни. Одевени у чојану маслинасто-зелену униформу чекали смо свој ред, као за биоскопску карту. Нажалост, уместо широкогрудог Беће на вратима биоскопа, Бог да му душу прости, карте у виду војних књижица прегледали су нам наоштрени официри, професионалци и резервисти. Објашњавали су да крећемо на ратиште, као да идемо на зимовање, а не у рат против дојучерашњих комшија с којима смо готово пола века неговали братство и јединство. Отегао се тај полазак на неколико дана, па смо онако ратнички опремљени ујутро долазили у касарну а око подне се враћали кући. Петог дана реших да седнем у ћалетов “тристаћ” и дођем аутомобилом, очекујући да ни тог јутра неће бити места на ратишту за нас. Преварих се. Кажу официри данас крећемо око 10! Јурнух кући да вратим “тристаћ”, поздравих се с мајком а ћале пође до касарне, да испрати мене и старијег брата. Средњи брат (лака му земља) већ је био на бојишту. Поседали смо у аутобусе, народ нам маше дуж клубачког шора, ђаци изашли из школе, старији чикица салутира крај пута у ставу мирно, и сви плачу. Онда више нисам чуо ништа, утихнуло је све. Није било гране коју метак није спржио и пресекао. Од гранатираних кућа остали читави само димњаци и ништа више. Из аутобуса нас препакују у војне транспортере и распоређују на положаје. Седим при крају приколице, са транспортном врећом стиснутом у крилу, као да држим термофор на озеблом трбуху. Угледах друга Шелета! Он је ту већ три месеца. Човек маше и виче нешто што не могу да растумачим од буке возила које клопара по разваљеном друму. Гледам га, узима пони-бицикл на чијим точковима нема гума, само бандаши. Окреће педале и јури за нашим камионом као да жели да ме отме. Касније сам сазнао да ми је викао “Врати се, јеботе, не иди тамо”. Да сам могао да се вратим, можда бих сачувао младост у себи још коју годину, можда не би толика младост изгинула, можда не би пропао рокенрол, можда бих макар у мислима сачувао земљу у којој сам се 23 године осећао слободно и у Макарској, и у Сарајеву, и у Загребу, и у Мостару, и у Пули. Можда бих избегао све наредне изборе, гласања, политичаре, незапосленост и беспарицу која не зна за крај. Вероватно не бих са Сашом и Шелетом 1999. године, пред крај НАТО бомбардовања певао песму “Срешћемо се, кад све прође” и у њој стих “Млади старци, празног џепа, од живота преварени…”.

Слободан Пајић

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )