НАШИ СМО – Застава
Изнад улаза једног солитера за Дан државности завијорила се велика српска тробојка. Сећам се да је некада, у оној Југи, за сваки државни празник мој матори као председник кућног савета истицао државну заставу на згради. У дане празника би се вијориле и давале свечани карактер, а код оних који су заиста волели своју земљу око срца стварале осећај пријатне топлине. Некада уобичајено, данас не.
Док се ова поносно вијори испред градске управе од четири заставе, две са прозора и две на јаболима, пола замршено и згужвано, као тробојне крпе, а не државни симбол. Можда се варам, али ми немамо култ заставе. Вероватно би се увредили када би неко ваш патриотизам довео у питање, али да ли ви или неко кога знате има код куће српску заставу? Плашим се да је одговор негативан. Делују некад смешни они Амери што им се застава вијори испред свеке куће и у свакој прилици, у већини филмова залепрша бар у једном кадру. Негују људи осећај припадности, величају своју земљу и њене симболе. Можда они претерују, али код нас се заставе могу видети само на утакмицама, страначким скуповима и свадбама. Не једном видео сам државну заставу бледу, испрану, и отрцану испред неке установе остављену да лелуја док се потпуно не распадне. Нама су важније неке друге ствари, а и шта причати о застави у земљи где готово сваки млад човек размишља како шмугнути у бели свет. Држава смо у којој је на државни празник осим државних установа све радило, бутици, тровине, разне продавнице, па коме је то празник, свима или само некима. Онај ко је почео да нас убија у појам имао је доброг учитеља. Терапија траје, а доза се све више појачава. Глупости које су нам убачене на мала врата сада су нормална ствар. Изласци младих пред поноћ и повратак у рану зору су “нормални”, ријалити програми су редовни део тв понуде као некада популарна серија “Опстанак”, само што се из овог другог нешто могло научити, а од оног смећа које се нуди само се може контаминирати свака сива ћелија у глави. Било би добро да на глави имам неко дугме па да једним кликом искључим емоције и разум. Што видиш не дотиче те, што чујеш такође, само идеш и минимално користиш мозак. Такво дугме било би веома корисно наредних дана. Игранка је на политичкој сцени, већ је почела трговина “испод жита”, а ускоро ће и јавно да се заплеше. Са ТВ-а туче седма (!?) “Фарма”, спас је даљински, али у животу ће да крене предизборни циркус где нема лека, једино да се иселим, али због природе посла морам пратити све те који ће по ко зна који пут откривати рупу на саксији, и који то не раде због себе, иди бегај, већ због нас, народа. Сад кад крену подсећање шта су урадили “ови, а шта они”, мућни па проспи, само глава да заболи. Правиће се политички “бракови” из рачуна, вадити прљав веш по потреби, све ће то бити фаце које смо гледали и раније, али ако одеш на биралиште можеш да бираш само из понуђеног менија. Нема других. Једино што ваљда неће бити баш интезивно, надам се да је и овим политичарима, и онима који мисле да су то, досадило да слушају себе. Успели су да упорним окретањем исте приче умртве публику која их више и не слуша. Да није тако неко би их питао када обећавају нова радна места, а колика ће бити плата запослених, односно хоће ли моћи да живе од свог рада, не би се ћутке прелазило преко небулозних објашњења како се добри тимови растурају да би били још бољи, а да НАТО долази да брани Србе на северу Косова и Метохије. Да ли је то онај НАТО из 1999. или неки други?!
Углавном следе дани за које треба јак желудац и много живаца ако желите, или морате да пратите све то. Дани после којих ће све бити мање-више исто. Једино ако се не пробудимо и схватимо да политичари не могу да бирају бољи народ, а народ може да бира боље политичаре, само још да их нађе. Нажалост код нас је још увек ситуација као пред оне изборе кад један деда рече – “Дај Боже да ови оду, а да ови не дођу”. Ко су који изаберите сами.
Т.М.С
