НАШИ СМО – Смех
Изјава, сада већ бившег министра одбране, изречена онако уз враголасти осмех, „Што волим новинарке које брзо клекну“ – била је само иницијална каписла за новинарска протестна окупљања. Последња кап у препуној чаши. Представници Иницијативе „Новинари не клече“ предали су у понедељак Влади Србије списак захтева за премијера и шест ресорних министара и организовали нови протест на којем су поред осталог указали на све гори положај новинарске професије. Од челника је затражено да инспекција рада испита тврдње о присиљавању новинара да се учлане у Српску напредну странку како би задржали посао, као и наводе о злостављању запослених у појединим медијима, да се испита који медији месецима не исплаћују зараде и под каквим уговорима раде запослени, као и да унутрашња контрола полиције одмах започне истрагу о сумњама да су поједини новинари подвргнути незаконитој присмотри. Видећемо какве ће одговоре, и да ли ће их уопште добити од оних од којих су их тражили. Овом скупу у ударном „Дневнику“ РТС -а дато је само десетак секунди, неки га нису ни споменули, док је рецимо, Б92 одвојио сасвим довољно простора у својим „Вестима“. Такав поступак колега у појединим медијима управо и говори колико су новинари солидарни или слободни, када не налазе за сходно да подрже настојање својих колега да се новинарском занату врати достојанство. Нешто се и не сећам да су новинари икада и били у потпуности сложни и солидарни. За то има више разлога, а један је и уцена, типа “ако нећеш ти да радиш, има ко хоће“, а од нечега се мора живети па макар добијали плату и на кашичицу, макар одлазили на посао са кнедлом у грлу. Наравно, увек има и амбициозних који желе да напредују у каријери па макар и на уштрб принципа и кодекса професије па о солидарности и не размишљају. Нагледали смо се и начитали таквих још од деведесетих.
Бисери непоштовања новинара су све бројнији, почевши од отворене и јавне осорности па до тога да гост у студију без пардона покуша да промени концепт емисије и то се јавно каже и ником ништа. Новинару се не дозвољава да постави питање док политичар не истера своје. Један од најсвежијих је где министар здравства не трепну када новинарки рече да она својим питањима хушка здравствене раднике на штрајк?! Дакле, ако хоћете да професионално обављате свој посао ви сте хушкач. Новинари се прећутно проглашавају државним непријатељима па им се укидају емисије како би се угушила макар и најмања искра дијалога, размене мишљења, шкакљива питања. Нестају сатиричне емисије у којима се исмева глупост и обзнањују бламови мудрих главешина и њихових следбеника. Нема критике, само једноумље. У таквој јаловој атмосфери очекују нас избори, а пре тога изборна кампања од које нас већ сада боли глава и у којој – очекујте неочекивано. Па, и сама скупштинска расправа када је смењен министар одбране показала је да су и поред осуде његовог ниског чина, посланици и посланице у власти, а и премијер, више времена провели хвалећи и оплакујући Бату него што су говорили о тежини увреде коју је он упутио новинаркама и новинарској професији. Да није страшно било би смешно.
А ових дана, захваљујући интернету имамо прилике да се насмејемо, и то онако слатко, изјавама неких директора друштвених предузећа. Смејемо се и питамо, ко их постави онако сирове и полуписмене и да ли од квалификација, осим партијског чланства и лојалности, имају и лажне дипломе пошто је то код нас већ увелико постала пракса, а и лако су доступне. Збиља, које критеријуме су они морали да испуне да би били на руководећим положајима када, у исто време, на бироима рада посао чекају дипломирани економисти, инжењери, правници… Србија је позната по успесима младих математичара, физичара, хемичара, имамо одличне стручњаке из разних области који су веома успешни, али не код нас већ у белом свету. Србија вапи за њима и смеје се онима који заузимају њихова места. Знате ону песму „Смејем се, смејем се а плакао бих“.
Верица Мићић
