НАШИ СМО – Сујеверје

НАШИ СМО – Сујеверје

ja za nasi smoСрећна Нова година! Срећан Божић! Срећна Српска нова година! Али стварно Вам то од свег срца желим! Морао сам што брже ово да напишем и да са овим жељама почнем текст јер ме страх да већ у следећем тренутку може да ме “стрефи” нека нова ружна вест, каквих је већ превише за пола јануара. Страх ме шта ће бити до 31. децембра. Није лепо с ружним стварима почињати годину од које увек очекујемо више и која, како рече један мој старији колега, мора бити “најбоља јер још није прошла”, али околности су такве и тешко је томе утећи. Таман сам помислио у ноћи дочека 2016. године да смо се мало опаметили, да деца мање бацају петарде него ранијих година, кад оно свако мало у пар дана вест о новој повреди малишана. Још је луђе што су међу повређенима и одрасли који су објашњавали млађима како се исправно баца петарда! Потпуно подржавам Новосађане који траже забрану продаје тих чудеса која само невољу могу да донесу, а, успут, гомиле пара да однесу. Нисам сујеверан, али, мене пуцњава подсећа на ружно, на невољно, на рат, па зато и не волим кад ме неко динамитима и гранатама подсећа на те ствари глумећи радовање. Зар је мало бомби и пуцњаве било прошле године у Зворнику, у Паризу, а, ето, и ова почиње на сличан начин у Турској. Не могу да верујем да се на почетку године опет “звецка оружјем”, да се прети набавком нових оруђа, чамаца, ракета, чега већ све не, а да се уједно шаљу и такозване “умирујуће” поруке. Не иде то једно са другим. Код мене важи порука – ко пева, зло не мисли, а не ко пуца – тај се воли! Не значи ми ништа то што државници обећавају повећање плата на 500 евра ако гомиле државних пара одлазе за наоружање. Не купује се топ уместо печенице. Чему Европско првенство у ватерполу ако звиждуцима поздрављамо заставе других држава и на исти начин “частимо” председника Србије. Зар се државници не бирају на изборима, па ето нам шансе за промене, ако их очекујемо и желимо. Џаба нам бриљантна игра наше репрезентације ако не умемо спортски да се понашамо према противницима. О каквим слободама причамо ако и даље неко прислушкује и етикетира новинаре и о каквом просперитету да сањамо ако знамо да је током прошле године издато око 950 сертификата лекарима за одлазак у иностранство. Што они иду тамо? Сигурно не зато што им је овде благостање. Колико им је добро видели смо у несрећи коју у уторак доживеше комшије Шапчани. Јадна жена остаде без главе на свом радном месту, на месту где другима спашава животе или помаже да оздраве. А несреће као да су решиле да се испуцају већ на почетку календара. Деца убијају децу ножевима, пијани мужеви туку и убијају жене, синови очеве, а о саобраћајним несрећама вести као да се утркују. Кажу да ако на Божић пада снег, биће родна година и ја пожелех ових дана да нам се барем то оствари. Да не морају пољопривредници опет да блокирају путеве тражећи боље услове, да произвођачи млека не просипају млеко по улицама, да буде више пара у државној каси па да просветари раде без трзавица и обустава наставе. Волео бих да се свима који су у чесници пронашли новац, папак, зрно кукуруза или пасуља, остваре веровања и да им берићет буде сваког дана по Божићу. Ето, ја нисам пронашао ништа од тога, али не жалим јер се надам да ће барем мојим укућанима, који јесу, надања бити испуњена. Мени ће бити довољно да буде мира, да људи не мрзе једни друге, посебно не због политике, дреса или вероисповести и да, ако буде прилике (ево, и да се прекрстим), чешће доживљавам тренутке попут оног с краја децембра када сам, после седам година паузе, сео за бубњве и на сцени подржао неке нове клинце у свирању рокенрол музике. То је слобода, а не сујеверје.

Слободан Пајић

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )