ИГОР ЋОСИЋ, ВИТЕЗ ИЗ ЛОЗНИЦЕ – У борби осећам мир
Лозничанин Игор Ћосић у свет витештва ушао је још као дечак у мајчиној кухињи, а данас је слободни витез, један од ретких у Србији
Кад ступи у арену, срце му не туче јако, ум, тело и душу поседне мир, на сцени су он и његова дружина и са друге стране група противника. Оклопи звецкају, оружје је у рукама чврсто стиснуто и све се друго избрише, остану бој и усредсређеност на борбу, о корацима се не размишља, нема се времена за то, спремност долази до изражаја и тело само зна шта му је чинити. Окршај може да почне. Са три године штит му је био поклопац за шерпу, оружје варјача из креденца, а данас Игор Ћосић (31), витез из Лознице, у бој креће са дворучном секиром. Опчињеност витештвом кренула је у мајчиној кухињи, пратила га је целог живота уз љубав према историји, а пре седам година почела је да постаје опипљива.
– Студирао сам и радио тада у Београду и једног јутра, враћајући се из треће смене, онако поспан угледао сам из аутобуса два витеза испред једне цркве. Најпре нисам могао да поверујем, а онда сам изашао на првој станици и вратио се до њих. Упознали смо се, попричали, посећивао сам потом форуме на интернету и тако је почело остварење дечачких маштарија. Тренутно сам у дружини “Златно буренце” у којој је нас пет слободних витезова без хијерархије. Постоје дружине које су прецизно устројене, али мени то не годи. У Србији нас нема много, свега неколико дружина које окупљају по пет, шест људи. Волим историју, а Средњи век није био тако мрачан како се сматра, ствари су биле некако јасније и чини ми се да бих се боље снашао у том времену него данас. Витештва више нема и чини ми се да га друштво само сузбија – каже Ћосић.
Бохурт турнири организују се широм Европе, а заиста су и постојали некада када су витезови са целог континента долазили да се боре затупљеним оружјем за велике награде. Остајали су ту многи витезови без вредних оклопа, а данас се приређују “битке нација”. Ћосић каже да у иностранству државе помажу своје витезове, а општине им дају замкове на управљање уз обавезу да се викендом обуку у витешке одоре и за туристе “оживљавају прошлост”. Док се код нас не може рећи да постоји традиција, прекинута је коначним падом Смедерева средином 15. века, у Европи, каже Ћосић, чак и обични грађани по одећи витезова препознају о којем је историјском раздобљу реч.
Иако, кад се ради о љубави, новац није битан, бохурт је прилично скуп и захтева доста улагања јер, на пример, оклоп може коштати и по две и по хиљаде евра. Витезовима са запада то није проблем, наруче оклоп и плате га, али се они из Србије морају сналазити. Игор има среће јер, мада ради као графичар, вешт је у прављењу витешке опреме. Сам је прави, од главе до пете, и толико се извештио да су неки витезови у чизмама које је направио препешачили кроз природу десетине километара без икаквих оштећења на обући. Тако је јефтиније, али не и лакше јер одузима доста времена и захтева много труда. До сада се Игор борио у оклопу витезова с краја 14. века, сада прелази на монголски оклоп из истог раздобља.
– Знатно је лакши тај оклоп од оног европског који тежи 35 килограма и мучно је борити се под њим. У новом сам покретљивији, иако, мада је уврежено другачије мишљење, оклопи нису били непокретни и витезови се нису кретали као роботи. Наоружан сам дворучном секиром зато што је за стварање мишићне меморије потребно много сати вежбе, тако да би ми било неопходно доста рада да бих увежбао употребу мача, док сваке зиме цепам дрва па сам на секиру научен.
Игор је две године био капитен српске бохурт репрезентације, а са дружином је учествовао на бројним турнирима у земљи и иностранству. Каже да му се посебно допада упознавање са људима из других држава, нарочито са онима из словенских земаља, а сећа се и дуела који су имали са Русима.
– У Русији се десет хиљада људи бави овим и када на турнир дође њих 50, то су најбољи од најбољих. Они газе све пред собом. У кампу у којем боравимо током турнира два дана су пролазили не погледавши нас, а онда је дошла борба. Гледали смо како кроз битке пролазе као машине, само се чуло како њихови противници зову “Медик, медик” и болничари на носилима износе оне поломљених руку и ногу, крвавих глава, и знали смо да немамо шансе. Било је предлога да се предамо, али је тог дана пала киша, направило се блато и пао је договор да идемо у бој и да се брзо оклизнемо. Међутим, Руси су нам пре борбе пришли, почели да нас грле и љубе “Срби наша браћа” и умирили смо се. Није то потрајало ни минут, заборавили су на “браћу”, то је невероватна брзина, један, други ударац и крај – прича Игор додајући да је из бројних борби изнео силне маснице и напрслу кост у стопалу јер, иако је оклоп јак и изнутра обложен, ударци се осећају, а прсти највише страдају.
Мада су повреде могуће, Игор у борбу иде без страха. Каже да је пре битке нервозан, док облачи оклоп љутина избија, иако није такве природе, и испашта онај ко му помаже, али у битку улази смирен.
– Када крене, кренуло је и као да подсвест изађе на површину. Тада се боље борим. Ако надвлада свест, лошије ми иде. Има људи који се плаше и то се види, али су такви некако најгласнији и гурају се напред. Прави борци ћуте и раде свој посао – каже Игор Ћосић, витез из Лознице.
Оклоп и одећа
Одежда витезова мора изгледом испунити бар историјски минимум, а Игорова дружина окупља љубитеље историје, археолога и историчара па су посвећени откривању тајни раздобља које оживљавају. Обућа коју носе је кожна, ручно шивена, а ту су и ланена кошуља, дугачки каиш и капуљача са нараменицама као и одвојене ногавице и торбица. Ратну опрему чини оклоп за све делове тела и може бити једноделан или од повезаних плочица.
Н. Трифуновић
