НАШИ СМО – Инструменти

НАШИ СМО – Инструменти

VericaЖивот просечног држављанина Србије се састоји од сталног чекања бољег живота. Све мислимо, сутра ће бити боље, у кризи смо, али изаћи ћемо из ње. У то нас свакодневно уверавају, ко други, до они који имају великог удела у кројењу наших судбина – политичари изабрани већинском вољом народа.  Међутим, како ствари стоје, живот нам пролази у чекању бољег живота а он никако да дође јер, обећања изабраних остају неиспуњена. Зашто је тако? Када ће  једном и нама да сване? Када се промени власт? Да ли? На позорници се само смењују „оркестри“, оде један, дође други, само се мало помешају и поделе инструменте међу „музичарима“, неко ће да дува, неко трза, неко удара, неко притиска, неко лупа… Понеко од њих оде на неко време у публику, па смета и зановета, неће да тапше, звижди, уноси немир. Да би га примирили, врате га на позорницу, а неко други оде у публику и зановета. И све тако,  укруг. Иста лица, различите улоге. Када дођу у оркестар,  не знају да оду, мисле да су незаменљиви. Деценијама смо сведоци а последњих година све више, како се мењају  страначке боје, прелеће се на све стране, “скидају” се главе непослушнима. Дојучерашњи заговорници једне идеје преко ноћи мењају убеђења и постају најгрлатији борци и браниоци некада супротстављене идеје, постају послушници газда које су до јуче оговарали и мрзели. Нимало се не стиде, стида у политици нема. Ко нема добар, издржљив желудац, тај политиком не може да се бави јер треба много тога прогутати. Власт је највећа, најопаснија опојна дрога, тешко се од ње отрезнити. Постајеш све бахатији, мислиш да си незаустављив и  да ти нико ништа не може, притискаш власнике медија који играју како им се свира јер тако је лакше. Једино политичари не одговарају због изречене лажи и то навелико користе. Монтирају се афере, откривају подаци из болесничких картона, најављују државни удари, уноси се паника међу ионако узнемирен народ који је преко својих плећа прегурао све и свашта. Дошла су времена када министар полиције  држи конференцију за штампу а иза његових  леђа стоје униформисани људи у панцирима, са фантомкама, наоружани до зуба. У питању су специјалци који по новом закону о полицији, ако буде усвојен, неће имати право ни на штрајк. Од кога чувају министра, од новинара, криминалаца, народа? Овако нешто нисмо видели ни у Титово ни у Милошевићево време. И шта се дешава, хоће ли битка  једног таблоида и таблоидне телевизије са разбарушеним власником да произведе државни удар? У једној дечјој бајци, чуда се дешавају иза огледала, али  овде се чудне ствари дешавају у стварном животу. Те-ве ријалити у којима људи траже да се врати њихов фаворит-кримос, насилник, постаје животни ријалити, али са другим глумцима. Опаснијим чак и од негативаца из шпанских и турских серија којима обасипају и испирају мозак народу са националних фреквенција. Он их гута желећи да на тај, погрешан, начин побегне од стварности, али од ње се не може побећи. Да ли у очекивању бољих времена нама долазе још гора?

Са запрепашћењем сам пре неко вече на телевизији са националном фреквенцијом, чији  власник у свом поседу има још једну телевизију са националном фреквенцијом, видела да је кренула емисија о нерешеним српским мистеријама у којој неки људи причају о паранормалним појавама, за које су чули или су лично „доживели“.  Ту је и прича о вампирима, о једноокој врачари и њеној магији, невести на путу… Сећате се деведесетих и силних емисија о пророцима, белим и црним маговима.

Да ли нам то покојна баба Ванга поново куца на врата?

Верица Мићић

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )